Dana 8. marta 2020. godine, Anton Vasilek iz Omska odlučio je da iznenadi majku i da joj lično čestita praznik. Kupio je cveće i tortu, i zaputio se u rodno selo Luzino, ali ono što je zatekao zauvek mu je promenilo život.
Stan njegove majke Larise bio je prazan, prekriven debelim slojem prašine, a komšije su mu rekle da je nisu videle najmanje šest meseci. Anton je bio uveren da će je naći i da će joj pružiti pažnju, ali nije znao da je majka mrtva i da je njen ubica sve to vreme koristio njen telefon, dopisujući se s njim i glumeći njeno prisustvo.
- Ova strašna priča nije počela tog dana, već mnogo ranije. U leto 2001. godine u istom selu dogodilo se ubistvo koje će ostati nerešeno gotovo dve decenije. Tog dana Tamara Guščina prijavila je nestanak supruga Fjodora. On je otišao u Omsk da kupi građevinski materijal, ponevši sa sobom veliku sumu novca, ali se nikada nije vratio. Njegova deca, Jevgenij i Olga, potvrdili su majčinu priču. Policija je obavila površan posao, nije ispitala ni sve komšije, pa je Fjodor nestao bez traga i završio u fascikli nestalih lica. Tamara je preminula 2014. godine, ne dočekavši istinu.
Jevgenij je u međuvremenu vodio problematičan život. Nakon kratkog studiranja u Omsku, izbačen je sa fakulteta i zapao u alkoholizam. Radio je povremene poslove kao električar, ali je veče provodio uz piće i nasilne ispade. Komšije su ga se plašile, a sestra Olga živela je pod stalnim pritiskom. Nakon majčine smrti, njih dvoje su ostali sami, a život im je bio ispunjen siromaštvom i problemima.
Godine 2018. u njihov stan uselila se nova osoba – pedesetogodišnja Larisa Vasilek, žena koja je uprkos razlikama u godinama započela vezu sa Jevgenijem. Ubrzo su počeli zajednički život, a Larisa je redovno komunicirala sa svojim odraslim sinom Antonom. Međutim, krajem 2019. godine, Anton je primetio da se majčine poruke menjaju – bile su kratke, hladne i neobične. Kada bi je zvao, nije odgovarala, uvek bi se izgovarala da je zauzeta ili u pokretu. Anton je bio uznemiren, ali nije slutio strašnu istinu.
Te iste jeseni, u njihovom stanu odigrala se tragedija. Nakon večeri provedene uz alkohol, Larisa je uhvatila Jevgenija da se dopisuje sa ženama na internetu. Sukob je prerastao u fizički obračun, a u naletu besa, Jevgenij je nožem usmrtio svoju partnerku. Panika ga je vratila u mračne uspomene iz 2001. godine, kada je kao devetnaestogodišnjak ubio sopstvenog oca tokom porodične svađe. Tada je telo, uz pomoć majke, zakopao u obližnjoj šumi.
- I ovog puta odlučio je da prikrije tragove na isti način. Larisu je raskomadao, spakovao delove u torbe i odneo u šumu gde je iskopao rupu i zakopao većinu tela. Ostatke je kasnije spalio da bi uništio dokaze. Nakon toga je preuzeo njen telefon i počeo da glumi Larisin život. Pisao je njenim poslodavcima, javio da daje otkaz, a najstrašnije od svega – nastavio je da se dopisuje sa Antonom.
Šest meseci Anton je verovao da razgovara sa svojom majkom, iako su mu odgovori sve više ličili na tuđe reči. Na poruke poput „Kako si, mama? Kada ćemo se videti?“ dobijao je hladne i neprijatne odgovore: „Dobro sam, ne brini, bavi se svojim poslom.“ Za sina, koji je mislio da je majka živa, to je bio šok kada je shvatio da ju je poslednji put video pre pola godine.
Kada je u martu 2020. došao kod nje, pronašao je prazan stan. Policija je ubrzo uhapsila Jevgenija, koji je u početku poricao sve, ali je na poligrafu pao i priznao zločin. Tokom ispitivanja detaljno je opisao ubistvo Larise, pokazao mesto u šumi gde je zakopao telo i, šokantno, priznao i ubistvo oca iz 2001. godine.
- Kako se ispostavilo, još kao tinejdžer bio je sklon nasilju i jednom prilikom, u trenutku porodične svađe, udario oca čekićem u glavu. Sa majkom je sakrio telo i godinama živeli sa tom tajnom. Ali zbog zastare, za to ubistvo više nije mogao biti osuđen.
Za ubistvo Larise Vasilek, Jevgenij je ipak proglašen krivim i osuđen na 10 godina zatvora u koloniji strogog režima. Njegova sestra Olga, koja je decenijama čuvala tajne porodice i trpela njegov teror, završila je na psihijatrijskom lečenju. Anton je, s druge strane, ostao bez majke i sa traumom da je punih šest meseci razmenjivao poruke sa čovekom koji ju je ubio.
Ova priča otkriva jezivu istinu – da je čovek skoro dvadeset godina mogao da živi sa ubistvom na savesti, skrivajući ga od sveta, a da tek drugi zločin otvori vrata istini. Danas Jevgenij Guščin izdržava kaznu i trebalo bi da izađe na slobodu 2031. godine
