Kiša je neumorno padala te noći dok je Eleonora stajala pred ogromnim mermernim stepenicama porodičnog imanja. U naručju je držala bebu, dok se njen stariji sin čvrsto držao za rub njene suknje. U ušima joj je još odzvanjao snažan tresak vrata koja su se zatvorila iza nje. Te hladne reči koje joj je uputio njen muž, Artur Lankaster, ostaće joj urezane u pamćenju zauvek: „Ne želim te više videti.“
U tom trenutku, on ju je nazvao lažljivicom, lovcem na novac, ženom koja je osramotila njegovo ugledno ime samo zato što je imala hrabrosti da spomene njegovu aferu. Nova ljubavnica već se ponašala kao prava gospodarica kuće, a Artur je, bez ikakvog suda ili advokata, naredio Eleonori da nestane. Nije imao milosti, nije mu bilo stalo ni do nje, ni do njihove dece. Eleonora je, sa suzama u očima i slomljenim srcem, otišla u noć i narednih deset godina nije kročila na to imanje.
- Godine su prolazile. Eleonora je sama podizala decu, u tišini i mukotrpnom radu. Izgradila je sopstvenu snagu, ali i mrežu ljudi koji su joj verovali i pomagali. A onda, jednog sunčanog popodneva, pred luksuzno Lankasterovo imanje stao je crni automobil. Vrata su se otvorila, i iz njega je izašla visoka, dostojanstvena žena u elegantnoj krem haljini. Pored nje su stajala dvoje tinejdžera, sin i ćerka, koji su neodoljivo ličili na nju. To je bio trenutak kada je prošlost odlučila da se vrati i zakuca na Arturova vrata.
Bez ikakve najave, Eleonora je ušla u njegovu radnu sobu. Artur je bio zatečen, spustio je čašu iz ruke i promucao samo jedno reč: „Ti?“ Ona mu je mirno odgovorila: „Ja. Vratila sam se.“ Njegov pogled bio je pun besa i zbunjenosti, ali pre nego što je stigao da reaguje, ona je iz torbe izvadila fasciklu i položila je na sto.
Artur je otvorio dokumente i počeo da lista stranice. Njegovo ime, potpisi, datumi, transakcije – sve je bilo tu. Njegov glas je zadrhtao dok je pitao: „Šta je ovo?“ Eleonora je smireno odgovorila: „Istina. Dokazi o tvojim tajnim računima, fiktivnim kupovinama, prevarama na berzi. Sve ono što si mislio da niko nikada neće otkriti.“
On je pocrveneo od besa i pokušao da je zaustavi rečima: „Nemaš pravo…“ Ali ona ga je prekinula: „Imam svako pravo. Deset godina sam ćutala, podizala decu sama i istovremeno gradila sopstveno ime i karijeru. Danas posedujem 42% Lankaster Globala i sutra ću zvanično pokrenuti preuzimanje kompanije.“
Artur je pokušao da je optuži za laž, ali njegova nesigurnost bila je očigledna. Eleonora je izvukla dodatne ugovore, potpisane sa moćnim anonimnim investitorima. Svaka strana papira bila je dokaz da njegovo carstvo više nije njegovo. Već sutradan, naslovnice svih novina bile su preplavljene skandalom: „Lankaster korporacija pred preuzimanjem!“, „Bivša supruga preuzima 42% kompanije!“, „Skandal potresa jednog od najbogatijih ljudi u državi!“
- U javnosti, Artur Lankaster je pao sa trona. Više nije bio simbol moći i pobede, već čovek koji gubi sve zbog sopstvene arogancije i pohlepe.
Uveče, Eleonora se ponovo našla pred istom kućom iz koje je jednom bila proterana. Pored nje je sada stajala ćerka, pretvorena u mladu damu, i sin koji je, sa setom u očima, gledao prema prozorima. „Mama,“ upitao je tiho, „da li smo stvarno ponovo kod kuće?“ Eleonora se nasmešila, stegla mu ruku i šapnula: „Jesmo, sine. Ali ovog puta – ovo je NAŠA kuća.“
Na stepeništu su ih dočekali advokati i ključari, a kapija je bila širom otvorena. Unutar kuće, Artur je stajao iscrpljen, poražen, kao senka čoveka kakav je nekada bio. Glasom punim neverice pitao je: „Zašto ovo radiš?“
Eleonora ga je pogledala sa spokojem koji je stekla kroz godine bola i borbe. „Ne zbog osvete,“ odgovorila je, „već zbog pravde. Zbog naše dece, koja nikada više neće biti izbačena iz sopstvenog doma.“
Tog trenutka, posle dugih deset godina, Eleonora je ponovo kročila preko praga. Imanje koje ju je jednom odbacilo sada je postalo njeno. Kuća koja je bila simbol gubitka i izdaje pretvorila se u znak trijumfa, snage i novog početka.
