Koje je vaše mišljenje, koliko je potrebno jednoj udovici da joj bude ooprošteno što je nastavila da živi? Tako je Milena odlučila da progovori o svemu 2017. godine, ona je odlučila da ispriča što je preživela nakon smti supruga, a što su sigurno preživele sve žene koje su ostale bez muža.
Moj je muž otišao na posao, a onda su mi samo javili da je umro. Samo se srušio i pao, šta da radim, sa malim detetom ostala sam sama. Umesto da mi tu stane sva tragedija života, ona se samo nastavila, sve dublje i dublje.., počela je svoju ispovest da priča. Ona je poželela da pokrene ovu temu o kojoj se u Srbiji šuti a svi smo kako kaže saučesnici.
Nastavila je da priča: Kada je umro Jovo, meni je tada sve bilo jasno. Odmah je tada svekrva počela da se ponaša užasno prema deci i meni, nije nam dala ništa da radimo, kuću je prepisala drugom sinu. Ali, šta ću sada kada je Jova umro, moram nekom nešto da ostavim, rekla je ona meni. Potom sam je zamolila da nam da zemlju da obrađujemo, ali ona nije pristala. Čak je i ćerka jedinica počela da ne voli svoju babu, a svi oko nas su govorili kako je užasno to što nam radi.
Na kraju sam morala da se preselim, ujak mi je pozajmio novac da kupim kućicu s malo zemlje, od oko 30 kvadrata, a to je bilo taman za mene i moju ćerku. Kada smo pomislile da je svemu došao kraj, počeo je najveći pakao u mom životu. Prošle su 2 godine od Jovine smrti, a ja sam našla, čoveka i prijatelja. Uvek je tu za mene i pomaže mi kad sam sama i sve mi je bilo mnogo lakše uz njega.
Također, i ćerka ga je prihvatila ali niko više, tetke i ujne me ispituju šta ću ja s njim, kako me nije sramota, pa Jovo se nije ni ohladio, a ti si našla drugog, govorile su mi svaki dan. Ostatak pročitajte ovde.
