U današnjem članku vam pišemo na temu Mikija Jovičića, talentovanog tekstopisca čiji je život bio jednako dramatičan i emotivan kao i stihovi koje je pisao. U najjednostavnijim rečima, ovo je priča o čoveku koji je voleo snažno, patio duboko i ostavio neizbrisiv trag u jugoslovenskoj muzičkoj istoriji, ali i bolno nasleđe svojoj porodici.
Miki Jovičić bio je ime koje je odzvanjalo širom bivše Jugoslavije – čovek koji je napisao blizu dve hiljade pesama i sarađivao sa najvećim imenima narodne muzike. Njegov život bio je mozaik strastvene ljubavi, emotivnih lomova i nesalomive želje da kroz umetnost izrazi ono što mu je duša nosila. Njegove pesme nisu bile samo reči – bile su ispovesti, bol, uteha, priznanja. Svaki stih bio je deo njega.
Miki je bio tri puta u braku, a svaka od tih ljubavi donela je i sreću i tragediju. Iz prvog braka sa Ružicom dobio je sina Zorana. Drugi brak sa pevačicom Zoricom Dimov doneo mu je ćerku Olgu, dok se u trećem braku, sa pevačicom Vanjom, rodio najmlađi sin Stefan – i to nakon Mikijeve smrti. Njegove ljubavi bile su buran spoj umetnosti i boli, a njegovi brakovi često su se pretvarali u drame koje je pretakao u pesme.
- Susret sa Zoricom Dimov bio je početak jedne filmske ljubavne priče. Ona je sanjala o velikoj muzičkoj karijeri, a on joj je u tome pružio sve – podršku, emociju, stihove i pesme. Snimio je čak šest albuma za nju, uključivši se svom snagom u njen put ka zvezdama. Ali ni najlepši stihovi nisu mogli da nadomeste nedostatak unutrašnje vatre. Miki je, uz bol i ogromnu iskrenost, morao da prizna: od Zorice neće biti zvezde. Ovo priznanje dovelo je do njenog odlaska, a time i do Mikijevog najvećeg emotivnog sloma.
Njihov rastanak toliko ga je pogodio da je u jednom intervjuu izgovorio reči koje su zvučale kao oproštaj. Ubrzo zatim, pokušao je da sebi oduzme život. Preživeo je, ali je njegova duša ostala ranjena. Godinu dana kasnije, sudbina ih je ponovo spojila. Zorica se vratila, ponovo s ljubavlju i decom. Miki je tada napisao pesmu “Ti si lek za moju dušu” – prožetu nadom i zahvalnošću.
Međutim, sudbina nije bila blaga. Godine 1993, u kobnoj saobraćajnoj nesreći u kojoj je automobil udario u kamion, Zorica je izgubila život, dok su Miki i ćerka Olga preživeli. Od tog trenutka, Miki se potpuno slomio. Često su ga nalazili kako spava na Zoričinom grobu, nesposoban da prihvati gubitak. Bol ga je nosila kroz dane, a samo tuga je postajala njegov stalni pratilac.
U tom mračnom periodu, život mu je doneo novi obrt. Upoznaje pevačicu Vanju, ženu za koju je tvrdio da neverovatno liči na pokojnu Zoricu. Ona je postala njegova treća supruga, dala mu mir – i sina Stefana. No, tuga ga nikada nije napustila. Slomljenog srca i narušenog zdravlja, Miki je preminuo 15. januara 1996. godine, mesec dana pre nego što se rodio njegov najmlađi sin.
- Njegova ćerka Olga, danas odrasla žena, otkrila je potresne detalje o svom odrastanju. Iako je u detinjstvu imala ljubav i toplinu, izgubila je majku u devetoj godini, a samo nekoliko godina kasnije i oca koji je umro “od tuge”. Olga je otvoreno progovorila o teškim trenucima – o nasilju, manipulaciji, životu bez roditelja, ali i o traumama koje je preživela kao tinejdžerka. U njenim rečima oseća se rana koja nikad nije do kraja zarasla.
Njena ispovest otkriva slike devojčice koja je izgubila sve što voli, koja je preživela silovanje, emocionalno i fizičko nasilje, ali i koja je, uprkos svemu, pronašla način da nastavi dalje. Strah, vera, ljubav – to je ono što ju je vodilo. Postala je majka, pronašla mir u svojoj porodici i veru u Boga, ali i donela odluku da svoje iskustvo podeli s drugima.
Priča Mikija Jovičića i njegove porodice podseća nas na to koliko je svet umetnosti pun nevidljivih borbi. Iza sjajnih pesama, slave i numera koje svi pevamo, često stoje sudbine koje bi mogle rasplakati i najtvrđa srca.
Miki Jovičić je bio čovek koji je voleo do bola, stvarao iz bola i umro od bola, ali je ostavio za sobom nasleđe koje će trajati. Njegove pesme će se i dalje pevati, njegove priče prenositi, a njegova deca će kroz život nositi teret, ali i svetlost njegove umetnosti.
Na kraju, ovo nije samo priča o tekstopiscu. Ovo je priča o jednom ocu, jednoj porodici, o ranjenoj duši koja je pokušavala da kroz stihove izleči svet – a pri tome ostavila otvorene rane i na sebi i na onima koje je najviše volela.
Umetnost je bila njegovo oružje i njegov zaklon, ali ni ona nije uspela da ga spasi. Ipak, zahvaljujući toj umetnosti, Miki i danas živi
