Tema današnjeg članka nije nimalo laka,zamislite neko vam se pojavi na vrata i kaže vam vaš muž ima još jedno dijete.E to se upravo dogodilo ovoj ženi a vi u nastavku našeg teksta pročitajte ovu priču.
Prije više od dvadeset pet godina, život jedne porodice iz Sarajeva zauvek se promenio kada je na njihova vrata zakucala nepoznata žena. U naručju je držala malo dete, a rečenica koju je izgovorila ostavila je sve bez daha: „Dobar dan, gospođo. Ne tražim ništa od vas – samo želim vašem mužu da kažem da ima još jedno dete.“ Nije ostala, nije molila, samo je izrekla istinu i otišla. Iza nje ostala je tišina, šok i pitanje koje je visilo u vazduhu – da li je to moguće?
- Eldar Nurković, tada mali dečak, nije mogao ni da nasluti šta se događa. Tek mnogo godina kasnije, ta zagonetna scena dobila je svoj odgovor. Njegov otac, tada teško bolestan, borio se s rakom, lečio se širom bivše Jugoslavije i inostranstva, dok mu je majka stalno bila uz njega. U toj fazi, kada su već svi znali da mu se kraj približava, žena s detetom je došla da izgovori istinu. Otac nije porekao, ali je ćutao. Umro je kada je Eldar imao samo četiri godine – i sa njim je tajna nestala.
Godinama kasnije, kada je postao punoletan, Eldar je konačno saznao ono što su mu krili. Majka mu je tada rekla da ima polusestru, dete iz veze koju je njegov otac imao prije braka. Nije bila reč o prolaznoj avanturi, već o pravoj ljubavi, ljubavi koja je bila zabranjena. Njegov otac je bio musliman, a majka njegove sestre bila je pravoslavka – i njihove porodice nisu odobravale tu vezu. Zbog pritisaka i razlika, veza je prekinuta, i tada je u život oca ušla Eldarova majka.
Kada je saznao za sestru, Eldar je bio besan. Ne zato što sestra postoji, već zato što su mu godinama uskratili mogućnost da je upozna. Krenuo je u potragu. Znao je tek nekoliko detalja – ime i prezime očeve bivše, da je iz Mostara i da je Srpkinja. Tokom rata, mnogi su raseljeni, i informacije su mu brzo presušile. Ali nije odustajao. Tražio je, raspitivao se, pokušavao godinama.
Pojavom društvenih mreža, potraga je dobila novu dimenziju. Eldar je tri godine tragao na Fejsbuku, slao poruke svakoj Mileni sa sličnim imenom: „Zdravo, zovem se Eldar Nurković, živim u Sarajevu i postoji mogućnost da sam ja tvoj brat.“ Većina nije ni odgovorila, neke su ga odbile, neke ismijale. Ali jedna poruka je našla put.
- Milena Dobraš je pročitala poruku i pokazala je majci. Usledila je drama. Njena majka, prestravljena, zaključala se u kupatilo i odbijala da izađe. Kada je napokon otvorila vrata, izgovorila je sudbonosne reči: „Da, to je tvoj brat.“ Milena je bila u šoku. Celi život je pitala majku da li ima brata, maštala o tome, a odgovor je konačno došao – nakon 28 godina.
Samo nekoliko dana kasnije, Milena je sela u autobus i došla u Sarajevo. Prvi susret bio je pun emocija. Čim su se ugledali na stanici, zagrlili su se. Sedam dana su proveli zajedno. Nisu se razdvajali. Eldar priznaje da teško pokazuje emocije, ali taj trenutak bio je snažan. Milena je ličila na njega, na njihovog zajedničkog oca – isti pokreti, način govora, pogled. Nije bilo sumnje.
U razgovoru sa majkom svoje sestre, Eldar je saznao zašto je istina bila skrivena. Plašila se da on, kao dete iz „pravog braka“ i druge vere, neće želeti da prihvati sestru. Taj strah ju je držao 28 godina u tišini. I sama je priznala da bi ponovo isto uradila. Eldar to ne razume, i ne prašta lako. Jer, kaže, vreme im je oduzeto bez njihove krivice. On i Milena su to vreme mogli provesti zajedno – kao brat i sestra. Umesto toga, bili su stranci, godinama razdvojeni neizgovorenim.
Danas su bliski. Održavaju kontakt, posećuju jedno drugo kad god mogu. A život je u njihov odnos doneo još jedan poklon – Milena je rodila sina, malog Konstantina, a Eldar je postao ujak. Njih dvoje sada zajedno šetaju dete, gledaju ga kako raste, i pokušavaju nadoknaditi izgubljeno.
Iako su odrasli daleko jedno od drugog, sada su zajedno. I to, kako kaže Eldar, dokazuje da za pravu povezanost nikad nije kasno.
