Imam četrdeset godina. Dvanaest sam ih provela u braku sa čovekom kojeg sam volela svim srcem. Bio je pažljiv, nežan, odan. Mogli smo satima da razgovaramo, da se smejemo i da ćutimo, a da to ćutanje ne bude neprijatno. Imali smo sve osim onoga što smo oboje najviše želeli. Nismo mogli da imamo decu.
Godinama smo pokušavali. Posete lekarima, analize, hormonske terapije, nada koja bi rasla svakog meseca samo da bi se srušila kao kula od karata. On bi me tešio, govorio da ćemo biti dobro i bez dece, da smo jedno drugom dovoljni. I možda bi i bili… da nisam videla tihu bol u njegovim očima dok bi na ulici posmatrao tuđe bebe. Nikad ništa nije rekao. Nikada ne bi otišao. Znam to. Bio bi uz mene do kraja. I baš zato sam ja odlučila da stavim tačku.
- Nisam mu mogla reći istinu. Nisam mogla da izgovorim: „Pusti me, zaslužuješ da postaneš otac.“ Umesto toga sam rekla da više ne mogu, da nas više nema, da me boli kad njegova majka pita ima li šta novo, kad ga slušam kako joj objašnjava da možda nikada neće biti unuka… Lagala sam da bih ga oslobodila. I otišla.
Razveli smo se. Bolelo je. Mene, njega, oboje. Tišina posle razvoda bila je teža od svih naših svađa. Vratila sam se u svoj rodni grad, među poznate ulice i stara lica, pokušavajući da zalečim rane. On je ostao u Beogradu. Život je, nekako, išao dalje.
Prošle su skoro dve godine. Za to vreme on je pronašao nju. Prelepu, nasmejanu devojku koja je zračila radošću. Videla sam ih na Fejsbuku – prvo sa mora, zatim ruku pod ruku na svadbi, a nedavno i sa bebom. Devojčica. Njegove oči, njen osmeh. Gledala sam dugo tu sliku, a suze su mi tiho tekle. Ali nisu bile od tuge. Bila sam… srećna.
Tog trenutka sam mu poslala poruku. Kratku, iskrenu:
„Znala sam da će naš razvod jednom imati smisla. Čestitam ti. Neka Bog blagoslovi bar jedno od nas, kad već nije mogao oboje.“
- Nije odgovorio odmah. Možda nije znao šta da kaže. Možda je plakao. Možda je jednostavno razumeo – da ovo nije bilo iz mržnje, već iz ljubavi.
Nekoliko dana kasnije, javio se. Kratko:
„Ako jednom budeš u Beogradu, hajde da popijemo kafu. Zaslužujemo bar to.“
Srce mi je stalo, pa počelo da kuca još brže. Znate onaj osećaj kad vam se neko javi, a niste ni znali koliko ste to čekali? E, tako.
- Mesec dana kasnije, poslovni put me je odveo u Beograd. Sastali smo se. Kafa se pretvorila u sate razgovora. Pokazivao mi je slike ćerke, govorio o svojoj ženi s toplinom u glasu. Priznao je da mu je bilo teško posle razvoda, da nije razumeo zašto sam otišla baš tada, ali sada, kada vidi svoju porodicu, shvata. Rekao je da voli njih dve i da je srećan. Verovala sam mu.
Ali onda, između rečenica i tišina koje su govorile više od reči, desilo se nešto što nismo planirali. Završili smo zajedno. Ne kao greška, ne iz slabosti – već kao prirodan nastavak nečega što nikada nije umrlo. Ujutru sam otišla tiho, bez reči.
Nismo se čuli nakon toga. Nije bilo potrebe. Znali smo da ne smemo nastaviti.
Mesec dana kasnije, menstruacija mi je kasnila. Ignorisala sam. Dva meseca kasnije, stajala sam u ordinaciji dok mi je doktorka sa blagim osmehom govorila:
„Dušo, u tebi je jedno malo čudo.“
Gledala sam je u šoku. Sve te godine bola, injekcija, nadanja koja su gasila – i sad, baš sad, kad sam pustila sve, kad sam ga pustila… život se desio.
Ne znam šta ću. Ne znam da li da mu kažem. Ne znam ni da li treba.
Znam samo jedno: nisam više prazna. U meni raste život. Možda nije došao kako sam zamišljala, ali je došao. I možda je to odgovor na sve.
