Kroz taj neočekivani gubitak, naučili smo da cenimo svaki trenutak, da ne odlažemo reči ljubavi i zahvalnosti, i da shvatimo da su naši najbliži dar koji može nestati onda kada to najmanje očekujemo.
Kada se činilo da je najteža životna borba završena, kada smo verovali da smo pobedili opasnog neprijatelja, sudbina nam je pokazala svoje drugo lice. Moja majka je izašla iz dugotrajne borbe sa rakom kao pobednica, iscrpljena ali i hrabra, obasjana nadom da je pred njom novo poglavlje. Prošla je kroz bezbroj dana bola, neizvesnosti i iscrpljujućih tretmana, ali snaga njenog duha i volja za životom nosili su je dalje. Bili smo sigurni da je ono najgore iza nas. Međutim, ono što nismo mogli predvideti jeste cena koju će platiti zbog lijekova i terapija koje su joj ujedno i spasile život.
- Njeno srce, oslabljeno agresivnim tretmanima, nosilo je nevidljive ožiljke. Tog dana, kada smo najmanje očekivali, sve se odvilo zastrašujuće brzo. U početku su znaci bili jedva primetni – blaga slabost, neodređena nelagoda, ništa što bi odmah izazvalo strah. Ali, minuti su prolazili i njeno stanje se dramatično pogoršavalo. Gledali smo kako se ljekari bore, kako ulažu sve što imaju u pokušaj da je održe, dok smo mi pokušavali da zadržimo prisebnost. Na njihovim licima nije bilo onog tračka nade koji smo želeli da vidimo; naprotiv, njihovi pogledi postajali su sve teži.
Vreme je izgubilo značenje. Tridesetak minuta trajalo je poput beskonačnosti. A onda, u jednom trenutku, doktor je izgovorio rečenicu koja nam je zauvek promenila život. Reči koje su značile kraj nade, kraj borbe i kraj jednog života. Shvatili smo, porazno i bolno, da pobjeda nad bolešću nije nužno i pobjeda nad posledicama njenog liječenja. Ironija je bila okrutna – ono što je trebalo da spasi, istovremeno je i slomilo.
U trenutku tog gubitka naučili smo koliko je život nepredvidiv. Radost i olakšanje mogu se u trenu pretvoriti u bol i prazninu. U toj tišini ostali smo sa spoznajom da je svaki trenutak sa ljudima koje volimo dragocen i da nikada ne znamo koliko će trajati.
Kada smo je ispratili na njen večni počinak, činilo se da sa njom odlazi i deo naše duše. Kuća, nekada puna topline i zvuka njenog glasa, pretvorila se u prostor u kome su zidovi odjekivali sećanjima. Svaka soba, svaki predmet, sve je svedočilo o njenom prisustvu. Ali ono što nas je najviše pogodilo bio je jedan sasvim običan prizor u kuhinji – pleh sa svežim kiflicama.
- Kiflice su bile njen mali ritual ljubavi. Uvek ih je spremala s posebnom pažnjom, punjene džemom, baš onako kako smo najviše voleli. Tog jutra, naš otac ih je ispekao, u pokušaju da sačuva barem deo rutine koja je nekada činila naš dom toplim. Miris svežeg testa i slatkog punjenja širio se kuhinjom, ali umesto utehe, doneo je talas tuge. Bio je to bolan podsetnik na njenu nesebičnost, na bezbroj puta kada je, i pored sopstvenog bola, mislila na nas.
Sestra i ja smo se pogledali, i bez reči, suze su same potekle. Taj miris i taj prizor slomili su nas više nego išta drugo. U istom trenutku osetili smo i neizmernu bol i ogromnu zahvalnost. Sedeli smo dugo, obuzeti emocijama, dok su suze govorile ono što reči nisu mogle. Znali smo da mislimo isto – koliko je bila posvećena, koliko nas je volela i koliko je njen duh ostao prisutan i kada nje više nije bilo.
Tog dana shvatili smo da gubitak ne znači kraj. Iako je fizički nestala, njena ljubav, njena pažnja i svaki njen gest ostali su u nama. Život koji je dala, vreme koje nam je poklonila i sve male stvari kojima nas je obasipala – sve je to postalo most koji je spajao njen svet i naš. Njeno telo je izgubilo borbu sa posledicama, ali njen trag ostao je neizbrisiv.
