Za danas vam donosimo jednu toplu, i jako emotivnu životnu priču. Naime, govorićemo o jednoj ženi, koja je ostala uz majčin krevet sve do same smrti….
Moja majka već nekoliko dana leži prikovana za krevet, govoreći da se osjeća loše i da ima nelagodu u bubrezima. Neki dan je izjavila da ima osjećaj kao da postoji ozbiljan problem, iako nijedan doktor nije potvrđivao ništa konkretno. Čini se da sumnja da njeno zdravstveno stanje može biti ozbiljno, iako je sve samo u njenoj glavi. Zamišljam da je preplavljuje strah, jer, osim fizičkih simptoma, ona osjeća duboku unutrašnju nesigurnost koju ne može ignorirati.
Po mom današnjem ranom povratku s fakulteta, čim sam ušao u kuću, mogao sam čuti zvukove svađe između mojih roditelja. To je postala svakodnevna scena – ovi međusobni sukobi koji su u poslednje vreme postali učestaliji, kao da je napetost između njih dostigla kulminaciju. Bilo mi je jasno da je nešto ozbiljno na pomolu, ali nisam znao šta točno. Osećao sam se bespomoćno, zarobljen između njihovih različitih svetova i njihovih nesuglasica.
Dok je mama ležala na krevetu, ja sam, iako samo tinejdžer, bio prisiljen nositi težinu tih tiših, skrivenih borbi. Proganjale su me njene reči – „Obmanjujem svoju djecu glumeći da imam problema s bubrezima“. To nije bio samo fizički problem. Bilo je tu nešto dublje, nešto što nije bilo očigledno, ali što je bilo iscrpljujuće za sve nas. Mama je govorila da ne može podnijeti daljnje posledice života u kojem su njeni koraci bili ograničeni njenim ulogama, njenom tišinom, njenom nesvesnom borbom. Nije htela priznati da je zapravo pod velikim psihološkim stresom zbog situacije u kojoj je bila.
I dok sam slušao tu žučnu raspravu svojih roditelja, ujedno nisam mogao izbeći činjenicu da je moj otac stvorio mnogo dublje rane, daleko veće od onih fizičkih, koje se sada ne mogu sanirati samo sa „lekovima“. On je delovao kao nesalomljiv stvor, čije reči su imale težinu zbog njegove pozicije, ali njihova emotivna hladnoća ostavljala je rane koje su bile nevidljive, ali duboke. Jedan od njegovih prijetećih komentara je bio kako će je izbaciti i ostaviti bez svega ako se usudi progovoriti. Čuo sam te reči i srce mi se stegnulo. Šta je to bilo što je morala trpeti? Kako je mogla ostati u takvoj vezi toliko godina?
- Suze su joj tekle dok je pokušavala, u očajničkom pokušaju, reći svojoj deci istinu o tome što se stvarno dešava. Kroz jecaje i bol, uspjela mi je ispričati delić istine, ono što je doživela u vlastitom domu. Te su reči ostale duboko urezane u mom umu, jer nisam mogao da se oslobodim stresa koji su ona i otac stvorili. U toj neizdrživoj tišini doma, kad se osećate kao da ste zarobljeni u tužnom filmu, postavlja se pitanje: da li zaista možete pobjeći?
Suočen sa svim tim, nisam znao kako da se nosim sa situacijom. S jedne strane, osećao sam se kao da je moj život u stalnoj opasnosti od neprestanog stresa, a s druge strane, bilo je jasno da moj brat mora saznati istinu. Pitanje je bilo kako će reagirati – da li će se osvetiti, jer njihov odnos već dugo nije bio dobar, i sve to zbog nejasnog odnosa prema ocu. No, moram priznati da nisam znao kako da se ponašam prema njemu u toj situaciji. On je bio ljut, razočaran, a ja sam se bojao da će moj otac biti još opasniji.
ž
Na kraju sam znao da je ovo za mene ogroman izazov. Veza između mog oca i majke bila je očito toksična, ali nisam znao kako da izađem iz svega toga bez da povredim sebe ili nekog drugog. U mojoj glavi vrtela su se pitanja koja su ostavljala trajne ožiljke. Kad je mama izgovorila da je jedva mogla napustiti kuću i doći do glavne ceste, nije mi bilo jasno u kakvoj je situaciji zapravo bila. Bio je to trenutak kad je sve delovalo previše stvarno, previše preteće za bilo kakvu logičnu reakciju.
BONUS
Kao što psiholog Mihail Litvak često ističe, važno je biti oprezan prema onima koji vam laskaju jer često imaju skrivene motive. Po njegovom mišljenju, ljudi koji su previše skloni laskanju i divljenju mogu biti ti koji vas izdaju u trenutku kad to najmanje očekujete. Litvak se fokusira na razumevanje međuljudskih odnosa i sve njegove složenosti, a njegova upozorenja služe kao vodiči za prepoznavanje negativnih i destruktivnih obrazaca.
Prema Litvaku, jedini pravi način da se oslobodimo griže savesti je kroz intelektualni rast. Razvijanje vlastite sposobnosti da upravljamo životom, bez oslanjanja na tuđa moralna načela, ključno je za izlazak iz destruktivnih situacija. On nas upozorava da se ne povodimo za onima koji govore jedno, a rade drugo. Upravo ti ljudi mogu izazvati najveće emotivne rane. Na kraju, Litvak nas podseća na važnost iskrenosti prema sebi – istinski oprost nije nešto što treba izgovarati iz navike ili potrebe da se nešto „zaključi“, već iz dubokog unutrašnjeg uverenja.
I sve ove reči, ove mudrosti i saveti, ostavljaju dubok trag. U svetu punom konflikata, patrijarhalnih pritisaka i emocionalnih borbi, mnogo je lakše biti u zabludi nego suočiti se sa stvarnošću.
