Bio je to trenutak za slavlje, trenutak u kojem je mogao da se opusti, da uživa u plodovima svog rada. Ali život je često pun neočekivanih okreta, ubrzo će postati nešto sasvim drugo.
Kiša je padała polako, smirujući gradski šum i stvarajući atmosferu introspekcije. Aleksandar Vren, smešten u luksuznom restoranu sa terasom, uživao je u tišini, držeći čašu vina u ruci. Taj trenutak bio je obeležje njegovog uspeha; posao je završen, konkurencija je poražena, a njegova pozicija bila je osigurana. Godinama je gradio svoje bogatstvo, moć i reputaciju, postavši gotovo nesalomiv. Svaka prepreka koja se pojavila pred njim bila je samo još jedan izazov na putu ka savršenstvu.
- I tada, iznenada, čuo je tih, gotovo nečujan glas: „Mogu li dobiti vaše ostatke, gospodine?“ Aleksandar je podigao pogled i ugledao ženu koju nije video godinama. Njena krhka figura, sa kosom zalijepljenom za lice zbog kiše, nosila je bebu, koja je bila čvrsto stisnuta uz njeno telo. Žena nije molila ni preklinjala; samo je stajala, sa dignutim stavom, kao da je na ivici sloma, ali još uvek ponosna.
U tom trenutku, Aleksandar je prepoznao njene oči, zelenkaste i duboke, oči koje je nekada voleo. „Emili?“ izgovorio je ime, a glas mu je bio ispunjen šokom. Žena je koraknuo unazad, kao da je spremna da pobegne. „Kako… znaš moje ime?“
„Nestala si,“ rekao je, ustajući naglo, zbog čega je stolica pala unazad. „Nestala si pre deset godina!“ Kiša je padala sve jače, a njih dvoje su stajali jedno naspram drugog, sada kao dva potpuna stranca, ali i kao nekadašnji ljubavnici. Beba je zaplakala, i Aleksandar je prvi put ugledao oči svog sina. „Je li to… moj sin?“
Emili je spustila pogled, stežući bebu još čvršće, a zatim je tiho odgovorila: „Nisam došla da ti pokvarim večer. Došla sam samo da mu dam da jede.“ Aleksandar je, drhteći, pozvao konobara. „Privatnu sobu. Odmah.“
Dok su ih vodili u unutrašnjost restorana, Aleksandar je shvatio da ovog puta neće slaviti uspeh na tržištu. Ovaj put će morati da se suoči sa životom koji je mogao biti njegov, sa djetetom koje nikada nije upoznao.
U privatnoj sobi, svetlost je bila prigušena, stvarajući kontrast mirnom ambijentu i haosu vani. Emili je sedela na ivici stolice, držeći Eli-ja kao da se boji da bi mogao nestati. Aleksandar je sedeo nasuprot nje, pažljivo posmatrajući svaki njen pokret. „Reci mi sve,“ rekao je, tiho, ali odlučno. „Ne štedi me. Želim da znam gde si bila sve ove godine.“
Emili je uzdahnula, spustivši pogled na sto. „Posle našeg raskida, pokušala sam da te kontaktiram. Pisala sam ti, zvala. Ti si bio ljut, odbijao si svaki kontakt. Onda sam saznala da sam trudna.“ Aleksandar je osetio kako mu srce preskoči. „Zašto mi nisi došla? Zašto nisi rekla?“
„Bila sam mlada i ponosna,“ odgovori Emili, suzdržavajući suze. „Tvoj sekretar mi je rekao da me nećeš ni saslušati. Nisam imala hrabrosti da ti se pojavim, trudna i molim za pomoć. A onda… izgubila sam posao. Završila sam u skloništu za žene. Bila sam sama.“
- Aleksandar je zatvorio oči, zamišljajući Emili kako sedi u tom skloništu, ruka na stomaku, i osećao duboku grižu savesti. „I Eli?“ pitao je, gledajući svog sina kako mirno spava u njenom naručju.
„Rođen je u državnoj bolnici,“ šapnula je. „Bio je slab u prvim mesecima. Nismo imali ni za pelene. Radila sam sve što sam mogla – čistila, prala sudove, samo da preživimo. Svaki dan sam se pitala da li sam pogrešila što ti nisam rekla.“
Aleksandar je ustao, prišao joj, i kleknuo pored nje. „Nisi ti pogrešila. Ja sam, trebao sam te zaustaviti kad si odlazila. Trebao sam te saslušati.“
Emili je obrisala suze. „Nisam došla po tvoje sažaljenje. Došla sam jer sam iscrpljena. Nemam više šta da prodam da bih ga nahranila.“ Aleksandar je duboko udahnuo. „Nikada više nećeš biti u toj situaciji. Nikada više.“
Njegov glas bio je čvrst, kao zakletva. U tom trenutku, konobar je uneo tople supe i svež hleb. Emili je spustila Eli-ja na stolicu i počela da jede polako, kao da nije verovala da je zaista tu. Aleksandar je stajao, samo gledajući, plašeći se da bi mogao sve to izgubiti ako trepne.
Kad su završili, on je rekao: „Idemo kod mene.“ „Ne mogu,“ odgovorila je brzo. „Tamo nije moje mesto.“
„To je i tvoj dom,“ odgovorio je. „I njegov. Ako treba, preurediću celu kuću. Hoću da imate sobu, topli krevet, sigurnost. Hoću da znam njegov prvi osmeh ujutro, njegov smeh kad se probudi. Neću propustiti njegov život.“
- Emili je zastala, razmišljajući. „A šta će reći tvoji partneri? Mediji? Ti si čovek koji pazi na reputaciju.“
Aleksandar se nasmešio, gorko. „Reputacija? Šta vredi sve ovo ako ne znam vlastitog sina? Ako dopustim da ponovo nestanete? Neka pišu šta hoće. Meni je važno da sam večeras pronašao ono što sam mislio da sam izgubio.“
Dok su izlazili iz restorana, kiša je stala. Ulica je sijala pod lampama, a vazduh je mirisao na svež početak. Aleksandar je otvorio vrata limuzine i pomogao Emili da uđe. U tišini vožnje, gledao je Eli-ja kako spava, a srce mu je bilo ispunjeno toplinom i nadom koju nije osećao godinama.
U njegovoj vili na obali, osoblje je istrčalo da pomogne. Emili je oklijevala, gledajući raskošan enterijer. „Ne moraš da se plašiš,“ rekao je Aleksandar. „Ovo mesto je hladno bez vas. Večeras je vaš dom.“
Te noći, dok je Eli spavao u sobi punoj igračaka koje je Aleksandar nabavio, Emili je stajala na balkonu, gledajući more. Aleksandar je prišao, stavio kaput preko njenih ramena. „Ne znam kako da ti nadoknadim sve ove godine,“ rekao je tiho.
„Možda i ne moraš,“ odgovorila je tiho. „Možda je dovoljno što si sada tu.“ I tada je, između njih, nastalo nešto što je vreme i bol nemoguće uništili – poverenje koje je ponovo izraslo.
Aleksandar je znao da je ovo više od susreta. To je bio novi početak. Za njega, za Emili, za malog Eli-ja. I da će, prvi put nakon dugo vremena, živeti ne samo za profit i uspeh, već za porodicu koju je upravo pronašao
