Poznat po tome što je redovno posećivao kapelu Svete Petke i poštovao njen značaj.Njegova životna priča je priča o ljubavi, dobrote i poštovanja, koja ostavlja neizbrisiv trag u srcima svih koji su imali privilegiju da ga upoznaju.
Džej Ramadanovski bio je legendarni pevač, poznat po tome što nikada nije krio koliko mu je značila Sveta Petka, iako je bio islamske veroispovesti. Redovno je posećivao kapelu na Kalemegdanu, palio sveće i tražio utehu u njenom prisustvu. Njegova duhovnost bila je snažna, a još jači su bili njegova ljubav, dobrota i poštovanje prema svima.
- Jedna od najpoznatijih priča iz njegovog života odnosi se na susret sa patrijarhom Pavlom. Džej je bio u taksiju i, kad je ugledao patrijarha ispred Saborne crkve, nije mogao da odoli. Zamolio je taksistu da stane, istrčao iz kola i prišao mu sa rečima koje su postale legendarne: „Ćale, jel mogu da ti ljubim ruku?“ Patrijarh mu je ruku zaista pružio, a Džej je time pokazao svoju iskrenost, neposrednost i duboku ljubav prema duhovnim liderima, ali i poštovanje prema verovanjima drugih.
Iako je poštovao običaj obeležavanja Svete Petke, Džej nikada nije menjao svoju veru. Njegova ćerka Marija se oglasila povodom medijskih spekulacija, naglasivši da je Džej bio islamske veroispovesti i da nije menjao svoje religiozne ubeđenja. Međutim, bio je duhovan čovek, otvoren za sve i uvek spreman da pomogne. Kapela Svete Petke bila je za njega posebno mesto gde je pronalazio unutrašnji mir i snagu. Sveštenici koji su ga viđali u crkvi pričali su da je često dolazio, palio sveće, uzimao svetu vodicu i pomagao crkvi, ali sve to bez ikakve pompe. Jedna gospođa koja je pomagala u crkvi ispričala je da je Džej bio tih, skroman i da je često ostavljao novac kod ikona. “Osećala se toplina oko njega”, rekla je.
Džej je, uprkos svojoj veri, živeo sa hrišćanskim duhom. Često se pričalo o njegovim donacijama siromašnoj deci i anonimnim činovima pomoći. Sveštenik koji ga je viđao u crkvi govorio je da je to pravi prikaz hrišćanske ljubavi – život posvećen pomaganju drugima, bez obzira na religijske razlike.
- Jedan od Džejevih najbližih prijatelja bio je muzičar Acko Nezirović, čije prijateljstvo traje više od tri decenije. Acko se seća poslednjih dana svog prijatelja, govoreći da je Džej bio radostan, duhovit i darežljiv. Uvek je plaćao ceh, delio ono što je imao, a novac mu je bio “samo papir”. Džej je bio ponosan na svoju ćerku Mariju, koja je nasledila njegovu muzičku darovitost, a Acko je verovao da je pred njom ozbiljna muzička karijera. Uvek je govorio da je ona njegova prava naslednica.
Iako je imao uspešnu muzičku karijeru, Džej je retko razmišljao o novcu. Stan na Dorćolu bio je sve što je ostalo iza njega. Acko se priseća kako je Džej nekada čuvao velike sume novca u banci, ali ih je brzo trošio i delio. „Govorio je: ‘Zaradio sam da bih trošio. Neću ništa da nosim sa sobom.’“ Bio je više posvećen ljudima i ljubavi nego materijalnom bogatstvu.
Iako je slavio Svetu Petku i često odlazio u crkvu, Džej je želeo da bude sahranjen po islamskim običajima. Njegove reči bile su jasne: „Neka me Hodža okupa. Neka svira tamburica. Popijte rakiju za moju dušu.“ I zaista, 2020. godine, Džej Ramadanovski je sahranjen po islamskim običajima, a narod ga je ispratio uz pesmu, suze i ogromno poštovanje.
Džej Ramadanovski bio je mnogo više od pevača. On je bio most između vera, simbol Beograda, duša naroda i čovek koji je voleo svim srcem. Bez obzira na veroispovest, Džej je pokazao da vera u ljubav, ljude i Boga može biti univerzalna. Njegovo životno delo je trajno, a njegova ljubav prema drugima i duhovna širina ostavili su dubok trag u srcima svih koji su ga poznavali
