Smrt Šabana Šaulića legende narodne muzike potresla je čitav region.Naime poslije njegove smrti izašlo je u javnost da Šaban ima sina Aleksandra za kojeg niko nije znao.
Gubitak Šabana Šaulića, legendarnog izvođača narodne muzike, ostavio je dubok emocionalni trag na njegove kolege, prijatelje i milione obožavalaca. Ipak, nakon njegove smrti, pojavila se priča koja je godinama bila skrivena od očiju javnosti priča o njegovom sinu Aleksandru, za kojeg gotovo niko nije znao, a koji nije imao priliku da upozna svog oca.
- Aleksandar je rođen u Koloradu, daleko od Balkana, u malom američkom gradu u kojem je njegova majka, Ana, vodila miran i povučen život. Poreklom iz Srbije, Ana je živela tiho i bez mnogo kontakata sa zajednicom iz koje je potekla. Njena veza sa Šabanom desila se tokom jedne od njegovih turneja po Americi, a bila je kratka i intenzivna. Kada je ostala u drugom stanju, odlučila je da sama odgaja dete, ne tražeći nikakvu podršku. Vremenom se udala za drugog čoveka, a Aleksandru je promenila ime u Alexander Miller, želeći da ga udalji od prošlosti koja je za nju bila previše bolna da bi je obnavljala.
Aleksandrovo detinjstvo obeležila je tišina oko njegovog pravog porekla. Nikada nije znao ko mu je otac, niti je u svojoj okolini imao naznake da potraži tu istinu. Ana nije govorila o svojoj prošlosti, osim sa jednim bliskim prijateljem, koji je godinama kasnije postao ključan za rasvetljavanje Aleksandrovog identiteta. Sve dok nije osnovao svoju porodicu, Aleksandar je živeo uveravajući sebe da zna sve o svom poreklu. Međutim, istina je isplivala – i to ne od njegove majke, već od supruge, koja je kroz razgovore i tragove uspela da sastavi komadiće slagalice.
Saznanje da mu je otac jedan od najpoznatijih pevača Balkana ga je potpuno slomilo emotivno. Iako je bio svestan značaja te informacije, Aleksandar nije pokazao interesovanje da stupi u kontakt sa Šabanovom porodicom ili da javno otkrije svoj identitet. Umesto toga, povukao se još više, zatvarajući se u sopstvenu tišinu i unutrašnji svet. Njegovi prijatelji su opisivali njegov život kao miran i dostojanstven, ali ta spoljašnja slika nije odražavala unutrašnju borbu koju je nosio.
Njegova smrt bila je šok za sve koji su ga poznavali. Pronađen je u dnevnoj sobi svog doma, bez znakova borbe ili upozorenja. Nikome nije rekao da ima oružje, niti je ikada pokazivao znakove da bi mogao sebi nauditi. Bio je to tragičan kraj jednog života obeleženog neizvesnošću i bolom. Iza njega ostalo je jedno pismo – nikada poslato, nikada pročitano – upućeno njegovom ocu.
- U pismu nije bilo optužbi, gorčine ili ljutnje. Naprotiv, bilo je ispunjeno emotivnim tonom, čežnjom i potrebom za povezivanjem. Pisao je jednostavno i iskreno, počevši rečenicom: „Gospodine Šabane, nedostaje mi početak ove pjesme i način da se povežem s vama.“ Ta rečenica odražava sve ono što je nosio u sebi – nadu, sumnju, tugu i nerasvetljenu potrebu da zna ko je zapravo. U tom kratkom zapisu sadržana je težina jednog života bez odgovora.
Priča o Aleksandru nije samo još jedna porodična tajna slavne ličnosti, već duboko ljudska priča o identitetu, pripadnosti i potrazi za mirom. Njegov život pokazuje koliko težak može biti teret kada osoba raste bez istine o sebi. Bez obzira na to koliko neko želi da zaštiti svoje dete, uskraćivanje istine može imati dugoročne posledice. Ana je verovatno želela da svog sina zaštiti od komplikacija koje bi mogle proizaći iz otkrivanja njegovog pravog porekla, ali time mu je možda uskratila i osećaj sigurnosti.
I dok je Šaban Šaulić za mnoge bio simbol narodne muzike, čovek čije su pesme ujedinjavale generacije, malo ko je znao ovu stranu njegovog života. Njegova smrt otvorila je prostor za priču koja je do tada bila zaključana u tišini. Priču o sinu koji nije želeo publicitet, već samo odgovore.
Ova tuga nosi sa sobom važnu poruku – da porodične tajne, koliko god duboko bile zakopane, na kraju pronađu put ka svetlosti. Aleksandrova sudbina podseća koliko su naši koreni važni, koliko nam znače odgovori na pitanja o tome ko smo i odakle potičemo. U njegovom slučaju, jedno neizgovoreno „zbogom“ postalo je simbol bola koji nikada nije imao šansu da se izrazi.
