„Juče u školi sam video mamu, a ona mi je rekla da više ne idem s tobom,“ rekao je moj sin, i te reči su mi presekle dah. Bio je četvrtak popodne, sve je izgledalo obično, a ja sam stajao ispred škole, čekajući svog sedmogodišnjeg sina, Itana.
Roditelji su se gurali, svi su išli da dočekaju svoju decu. Itan je potrčao prema meni, sa širokim osmehom na licu, ali čim sam ga zagrlio, taj osmeh je nestao.Njegov izraz lica postao je ozbiljan. Tihim glasom mi je rekao da je video moju pokojnu suprugu, Klaire, kako stoji pored ograde i maše mu. Tvrdio je da mu je rekla da ne ide kući sa mnom. Te reči su mi zadrhtale srce. Moje misli su počele da se sudaraju. Da li je to mogla biti samo mašta mog deteta koje još uvek pati za njom, ili je moguće da je stvarno nešto video?
- Te noći nisam mogao da spavam. Gledao sam porodičnu fotografiju na stolu i pitao se – da li je moguće da je stvarno video nekoga, ili je to bila samo prekomerna tuga i bol koji su ga naterali da sanja o njoj? Sutradan sam odlučio da odem ranije do škole, da bih video sve iz prve ruke i uverio se šta se zapravo dogodilo.
Stajao sam pored hrasta i posmatrao sve što se dešavalo oko mene. Čekao sam da vidim nešto neobično, ali sve je izgledalo sasvim normalno. I onda, tačno u 14:34, ugledao sam ženu koja mi je potpuno promenila život. Stajala je nekoliko metara dalje, iza ograde, kao da čeka nekog. Imala je dugi kaput, a kapuljača joj je bila podignuta. Vetar je pomerao tkaninu, a moje srce je počelo snažno da lupa.
Kada je podigla glavu, srce mi je stalo. To je bila ona – Klaire. Žena koju sam voleo i koju sam sahranio pre dve godine. Zadrhtao sam i koraknuo napred, nesiguran da li haluciniram. Zvao sam je njenim imenom: „Klaire?“ Glas mi je bio slomljen.
Žena se okrenula i počela da hoda ka parkingu. U tom trenutku, potpuno bez razmišljanja, potrčao sam za njom. „Stani! Moram da znam šta se dešava!“ Iza mene sam čuo učiteljicu kako doziva Itana, ali nisam se okrenuo. Nisam mario za ništa osim odgovora.
Žena je ubrzala, ali sam uspeo da je sustignem i uhvatim za ruku. Okrenula se, a kapuljača joj je skliznula, otkrivši lice. Izgledala je kao Klaire, ali bila je izmorena, bleda, a njene oči su nosile teret patnje. „Ti… ti si mrtva,“ promrmljao sam, šokiran.
„Ne,“ šapnula je. „Morala sam da nestanem.“
Njene reči su mi prolazile kroz telo kao struja hladne vode. „Nestaneš? Znači, bila si živa sve ovo vreme?“ Pitao sam je. „Zašto? Kako si mogla da nas napustiš?“
- Klaire je drhtala. „Nisam imala izbora. Nesreća koju smo imali… nije bila slučajna. Neko me je pratio mesecima. Dugovi, pretnje, ljudi koji su nam pretili. Nesreća je bila pokušaj da nas uplaše. Preživela sam, ali su mi dali izbor – ili nestajem, ili vas dvoje stradaju.“
Svi moji instinkti su mi rekli da je to neverovatno, ali sve to je imalo smisla. „I ti si izabrala da nestaneš?“ pitao sam je kroz suze.
„Da,“ rekla je. „Zato što nisam želela da vas povređujem. Pratila sam vas izdaleka, ali nisam mogla više da izdržim. Želim da se vratim i da vidim Itana, da mu kažem istinu.“
U tom trenutku, Itan je izašao iz škole. Ugledao nas je i potrčao prema Klaire. „Mama?“ Njegov glas je bio pun nade i želje.
Klaire je kleknula, raširila ruke i čekala ga. Itan joj je skočio u zagrljaj, a ja sam stajao, gledajući ih, nesposoban da pomerim stopala. Moje srce je bilo ispunjeno tugom i radošću u isto vreme. Moj sin je konačno našao deo svog srca koji je nedostajao.
„Hoćeš li sada ostati?“ pitao sam je tiho.
„Ako mi dozvoliš,“ rekla je, „ako me pustiš nazad u vaš život.“
Pogledao sam njih dvoje – sina koji se smeškao kroz suze i ženu koju sam verovao da sam zauvek izgubio. Nismo znali kako ćemo objasniti sve ostale, porodici, prijateljima, kako ćemo objasniti da je nestala i sada se vratila. Nisam znao ni kako da oprostim, ali znao sam da ne mogu ponovo da je izgubim.
„Vrati se kući,“ rekao sam joj, „ovo je tvoja porodica. I vreme je da prestanemo da živimo kao duhovi.“
Klaire je kimnula, držeći Itana još jače. Ljudi su nas posmatrali, ali u tom trenutku, ceo svet je nestao. Po prvi put u poslednje dve godine, osećao sam da sam ponovo živ. I možda, samo možda, imamo šansu da ponovo budemo porodica.
