Ana je tog jutra ustala ranije nego inače…..
- Dok je stajala pred ogledalom i posmatrala svoj odraz, kroz misli joj je prolazilo hiljadu pitanja. Test na trudnoću koji je ležao na noćnom stočiću pokazivao je dve jasne crtice, a njen život više nikada neće biti isti. Srce joj je tuklo kao da će iskočiti iz grudi, ne zbog straha od onoga što dolazi, već zbog neizvesnosti kako će on, njen dečko Marko, reagovati.
Njihova veza trajala je nešto više od dve godine. Bili su bliski, delili su snove i planove, ali nikada ozbiljno nisu govorili o braku i porodici. Ana je uvek osećala da Marko voli slobodu, da još nije spreman da se veže onako kako bi ona želela. Uprkos tome, volela ga je i verovala da će vreme pokazati pravi put. A sada je to vreme stiglo ranije nego što je očekivala.
- Tokom dana u glavi je sklapala rečenice, zamišljala njegove reakcije. Jednom je u mislima bio presrećan, grlio je i ljubio, govorio kako će biti najbolji otac. Drugom prilikom zamišljala ga je kako ćuti, okreće glavu, beži od odgovornosti. Svaki scenario bio je moguć. Zato je odlučila da mu kaže iskreno i otvoreno, bez okolišanja.
Kada su se našli tog popodneva, sedeli su u kafiću gde su se prvi put sreli. Mesto koje je uvek nosilo posebnu simboliku, sada je bilo savršeno za razgovor koji će im oboma zauvek ostati urezan u pamćenju. Ana je rukama obuhvatila šoljicu kafe, pokušavajući da sakrije drhtaj. Marko je primetio da je napeta, ali je mislio da je u pitanju posao ili neka uobičajena briga.
„Marko,“ počela je tiho, „moram ti nešto reći.“
On ju je pogledao, osmeh mu je bio blag, ali znatiželjan. „Šta je? Daj, ne plaši me.“
- Ana je duboko udahnula, a zatim izgovorila reči koje su joj se vrtjele u glavi čitav dan. „Trudna sam.“
U tom trenutku vreme je stalo. Marko je na tren spustio pogled, a zatim se naslonio na stolicu i prešao rukama preko lica. Ana je osećala kako joj se srce steže, kao da sekund traje čitavu večnost. Nije znala šta će reći, ali je bila spremna na sve, makar i na najgore.
- Kada je konačno progovorio, njegove reči nisu bile ni blizu onoga što je očekivala. „Ana… ne znam šta da kažem. Znaš da te volim, ali… nisam siguran da sam spreman za ovo. Nisam planirao, nisam zamišljao da će se ovako brzo desiti.“
Njene oči su se napunile suzama, ali ih je zadržala. „Marko, ni ja nisam planirala, ali verujem da se ništa ne dešava slučajno. Ovo dete je deo nas. Meni je dovoljno da znam da ga želim i da ću ga voleti svim srcem.“
- On je dugo ćutao. Njegova tišina bolela je više od svake rečenice. Ana je osetila da je na raskrsnici života – da možda gubi čoveka koga voli, ali istovremeno dobija nešto što je mnogo veće, nešto što je smisao.
„Ne tražim od tebe da odmah znaš šta hoćeš,“ dodala je smireno. „Samo želim da znaš da ja ovo dete želim i da ću ga roditi. Bićeš deo toga ako to odlučiš, ali ako ne… ja ću biti dovoljno jaka.“
Marko je tada podigao pogled i u njegovim očima videla je borbu – između straha i ljubavi, između odgovornosti i želje za slobodom. Nije rekao da je srećan, nije rekao da je nesrećan. Samo je izgovorio rečenicu koja će joj zauvek ostati urezana. „Ana, ako odlučiš da ga rodiš, znaj da ćeš uvek imati moj broj, ali možda nećeš imati mene. To moraš prihvatiti.“
Te reči su je presekle. Znala je da ih nikada neće zaboraviti. To je bio trenutak kada je shvatila da ljubav ponekad nije dovoljna i da ljudi ne reaguju uvek onako kako bismo želeli. Tog dana je izgubila jedno, ali dobila drugo – jasnoću da će se boriti za svoje dete, za život koji dolazi, bez obzira na to ko će stajati pored nje.
- Na izlasku iz kafića, dok je hodala ulicom obasjanom večernjim svetlom, Ana je osetila i bol i snagu u isto vreme. Nije znala šta je čeka, ali je bila sigurna u jedno – njena odluka da zadrži dete bila je početak njenog novog života. I koliko god bolele njegove reči, one su je naučile da se oslanja na sebe i na ljubav koju već nosi u sebi.
