U današnjem članku pišemo o priči koja nas podseća na to koliko su ponekad naši postupci, pa čak i oni prema najbližima, daleki od ljubavi i odgovornosti. Kroz ovu priču saznajemo o Josipu, starcu koji je osetio teške izdaje od svoje porodice, ali je pronašao istinsku podršku u osobi koju nije očekivao ženi koja je radila kao čistačica u domu za stare.
Josip je bio arhitekta, poznat i cenjen, izgradio je pola grada i živeo u prelepoj vili u Opatiji. Imao je sve što je mogao poželjeti, ali ono što mu je stvarno bilo potrebno, što je nosio u svom srcu, bilo je vreme sa porodicom.
Nažalost, nije mogao da ostari uz svoje voljene. Nakon smrti svoje žene, deca su ga brzo smestila u dom, misleći da su doneli ispravnu odluku. Njegov sin Marko i ćerka Iva bili su zauzeti sopstvenim životima, pa su retko dolazili, a potom su prestali da dolaze uopšte. Josip je ostao sam, zaboravljen, ali njegova priča nije bila gotova.
Jedina osoba koja je zaista brinula o njemu bila je Ana. Ana, koja nije bila bogata niti iz porodice koja je imala mnogo, bila je samohrana majka koja je radila dva posla da bi preživela. Ipak, svaki put kad je dolazila na posao, donosila je sa sobom srce puno ljubavi i pažnje. Iako su svi drugi zaboravili Josipa, Ana je bila ta koja je pričala s njim, hranila ga, brinula se o njemu, i sve to bez ikakvih očekivanja. Često je ostajala nakon smene samo da bi mu čitala novine jer su mu oči bile slabe. Postala je njegova verna prijateljica, iako nije imala mnogo za sebe.
- Josip je imao oštar um i nije mogao da zaboravi izdaju svoje dece. Znao je da oni nisu dolazili zato što su morali, već zato što su bili previše zauzeti za njega. Međutim, Josip je bio mudar. U poslednjim godinama svog života odlučio je da prepozna ko je zaista bio uz njega, ko je brinuo, ko je ostao kada su svi otišli. Tako je u svojoj poslednjoj volji odlučio da prepozna Anu, ženu koja mu je vraćala dostojanstvo, onu koja ga nije zaboravila.
Kada je Josip preminuo, njegova deca su došla da preuzmu nasledstvo. Međutim, umesto uobičajenog opraštanja koje su očekivali, dočekalo ih je iznenađenje. Advokat je pročitao Josipovu poslednju volju, a sin i ćerka su ostali zapanjeni. Josip je odlučio da ništa ne ostavi svojoj deci, osim starih foto-albuma, iako su oni očekivali ogromnu imovinu koju je stvorio tokom svog života. Umesto toga, vilu u Opatiji, ušteđevinu i akcije ostavio je Ani, ženi koja ga je poslednjih godina podržavala. On je u svojoj volji jasno rekao da je ona bila njegova “ćerka” u srcu, ona koja mu je vratila ljubav i dostojanstvo u poslednjim trenucima života.
Reakcija Marka i Ive bila je burna, ispunjena besom i besmislenim optužbama prema Ani. No, Josipove reči i snimak koji je ostavio u obliku videa jasno su pokazali istinu. On je znao da će njegovi naslednici reagovati na ovaj način. Video je bio njegov poslednji pokušaj da im pokaže koliko su pogrešno postupali prema njemu.
- U ovom trenutku, Ana nije mogla da veruje šta se dogodilo. Dobila je ogromnu imovinu, ali nije razmišljala o novcu. Razmišljala je o tome kako je Josip njoj dao nešto što nije mogao ni da zamisli – sigurnost za nju i njenu decu. Ta sigurnost je bila rezultat ljubavi i pažnje koju je ona nesebično pružala njemu. Josipova poslednja volja bila je dokaz da je istinska ljubav nešto što ne zavisi od novca, već od dela koja dolaze iz srca.
Priča o Josipu i Ani nas podseća da istinska porodica nije uvek krv. Ona je u onima koji su uz nas kada je to najpotrebnije, u onima koji nam pokazuju ljubav i poštovanje, čak i kada svi drugi zaborave
