U današnjem članku vam pišemo na temu muzičkog nasleđa Halida Bešlića i priča koje stoje iza njegovih najpoznatijih pesama. Najjednostavnije rečeno, ovo je priča o tome kako su ljubav, sećanja i zavičaj oblikovali opus jednog od najvoljenijih pevača Balkana. Njegove pesme nisu bile samo muzika one su postale deo identiteta mnogih ljudi.
Halid Bešlić, koji je preminuo 7. oktobra u Sarajevu u 72. godini, ostavio je za sobom muzičko nasleđe koje se proteže kroz više od četiri decenije. Njegove pesme nisu se pevale samo na koncertima, već su pratile živote ljudi u najvažnijim trenucima – na svadbama, rođendanima, rastancima i veseljima. Numere poput “Miljacke”, “Prvog poljupca”, “Neću, neću dijamante” ili “Sarajevo, grade moj” odavno su prerasle okvire muzičkih hitova i postale kolektivna emocija čitavog regiona.
- Jedna od pesama koja se posebno pamti jeste “Vraćam se majci u Bosnu”. Objavljena 1986. godine, dugo je bila obavijena špekulacijama da je posvećena Suzani Mančić. Međutim, istina je bila daleko intimnija i toplija. Tekstopisac Nazif Gljiva, Halidov dugogodišnji saradnik, inspiraciju je pronašao u sopstvenom životu. Njegov sin Emir zaljubio se u devojku iz Beograda, Draganu, a upravo ta mladalačka priča postala je osnova za pesmu. Ljubav je kasnije prerasla u prijateljstvo među porodicama, a Dragana je živela neko vreme u Sarajevu pre nego što se vratila u Beograd. Sama Suzana Mančić godinama kasnije potvrdila je da pesma nikada nije mogla biti posvećena njoj, jer Halida nije poznavala pre njenog nastanka. Iza stihova se, dakle, krila jedna topla i istinita porodična priča.
Dok su neke numere nastajale iz takvih intimnih iskustava, druge su bile posvete rodnom kraju. Jedna od njih je “Romanija”, pesma koja je postala neizostavna na proslavama i okupljanjima. Halid je želeo da kroz nju oživi duh mesta iz kojeg potiče, ali na način koji neće zvučati banalno. Tekstopisac Mirko Šenkovski Džeronimo pretočio je njegove uspomene, slike iz detinjstva, toponime i prve ljubavi u stihove. Tako je nastala pesma u kojoj se spojila lirika, epski duh i etno zvuk sa primesama rokenrola. “Romanija” nije bila samo pesma, već emotivna posveta zavičaju.
Ono što je Halida izdvajalo od drugih pevača bila je njegova sposobnost da prenese emociju bez zadrške. Njegov glas nosio je i tugu i radost, i nostalgiju i snagu, pa su se u njemu prepoznavale različite generacije. Nije bilo važno iz kog kraja Balkana dolazite – pesme Halida Bešlića uvek su pronalazile put do srca. Upravo zato se i danas govori da je njegova muzika bila most između ljudi i vremena.
- Nakon njegove smrti, Sarajlije su mu odale počast na način koji bi ga verovatno najviše dirnuo. Ulice su ispunile njegove pesme, a glasovi ljudi stopili su se u zajednički refren. Sin Dino, prijatelji i saradnici stajali su rame uz rame sa običnim ljudima, pevajući i sećajući se onoga što je Halid značio. To nije bio samo oproštaj, već potvrda da njegova muzika i dalje živi – ne na pločama i diskovima, nego u ljudima.
Halid Bešlić bio je mnogo više od pevača. Bio je simbol iskrenosti, bliskosti i pripadnosti. Njegove pesme su govorile o ljubavi, prijateljstvu i rodnom kraju, ali su u isto vreme bile univerzalne – svako je u njima mogao da pronađe deo sebe. Njegov opus ostaje kao večni zapis da emocija nikada ne zastareva.
Danas, dok se njegove numere i dalje pevaju na slavama, radiju i u tišini kućnih okupljanja, jasno je jedno – Halid nije samo deo muzičke istorije, on je deo života ljudi. Njegovo nasleđe je živo, jer ga čuvaju oni koji pevaju njegove pesme, koji u njima pronalaze utehu ili radost. I dok vreme prolazi, a generacije se smenjuju, jedno ostaje isto: legende poput Halida Bešlića nikada zapravo ne odlaze
