- Testament slavnog glumca Pavla Vuisića, koji je decenijama kasnio u usmenoj tradiciji, izazivao je brojne diskusije, ali je, kako to obično biva, njegova sahrana provedena na način koji se bitno razlikovao od onog što je on sam želeo i zapisao u tom tekstu.
Pavle Vuisić, jedan od najvoljenijih i najprepoznatljivijih glumaca jugoslovenske kinematografije, ostavio je neizbrisiv trag u filmskoj industriji, ali i u životima svih koji su ga poznavali. Za života je bio poznat po tome što nije pristajao na ustaljene norme, niti se držao tradicionalnih pravila. Bio je, zapravo, pravi „osobenjak“, koji je živeo u skladu sa svojim željama, vođen sopstvenim vrednostima. Pored toga što je bio strastveni ljubitelj umetnosti i filma, Pavle Vuisić je bio i zaljubljenik u izradu modela brodova, čime je često ispunjavao svoje slobodno vreme. Uživao je i u tome da povremeno, nakon što bi završio svoj brod, svečano pusti česmu iz koje je teklo vino, a mnogi su ga ponekad viđali kako uživa na Adi Ciganliji, gde je provodio sate u tišini, daleko od buke i pompoznog života.
Njegova smrt bila je, kao i njegov život, posebna i neobična. Testament Pavla Vuisića, koji je potpisao 1. novembra 1982. godine, još uvek izaziva pažnju, jer u njemu jasno izražava svoja poslednja želja koja se ticala ne samo njegovog nasleđa, već i načina na koji želi da bude ispraćen. U testamentu je, između ostalog, zatražio da sve što ima bude prepušteno njegovoj supruzi Mirjani, a ona je imala zadatak da imovinu razumno rasproda ili proda, a ako to nije bila u mogućnosti, da sud donese odgovarajuće odluke.
On je, međutim, najviše iznenadio svojim zahtevima za sahranu. Naime, Pavle je želeo da njegova sahrana bude što skromnija i intimnija, bez ikakvih javnih ceremonija. Tražio je da ga sahrani samo njegova žena Mirjana, i to bez prisustva bilo kakvih drugih ljudi, a čak je insistirao da smrt bude obelodanjena tek tri dana nakon njegovog pogreba. Njegova želja bila je da niko, ni prijatelji, ni kolege iz sveta filma, ne zna da je preminuo pre nego što je sve bilo gotovo. Pavle je u testamentu zatražio i da na njegovoj sahrani bude samo jedan pop, i to bez bilo kakvog govora, već je želeo da svi prisutni u tišini pevaju i mole se za njegovu dušu. Ova neobična želja, koju su mnogi smatrali čak i provokacijom, bila je odraz njegovog stava prema društvenim normama i običajima.
Iako je testament Pavla Vuisića sadržavao specifične i pomalo kontroverzne želje, Mirjana je, kao žena koja ga je volila i poštovala, odlučila da ih ispuni do poslednje tačke. Iako su mnogi tražili da mu se oda počast, a pozivani su filmadžije, sindikati i celo filmsko društvo, svi su saznali za njegovu smrt tek kada je bilo prekasno. Ni pop koji je obavio sahranu, nije znao koga sahranjuje, a čitulje su bile bez ožalošćenih – Pavle Vuisić nije voleo formalnosti, niti društvene konvencije. Bio je veran svojim principima do poslednjeg trenutka, pa je Mirjana poštovala sve njegove želje, uprkos tome što su mnogi smatrajući ih neobičnim ili čak kontroverznim.
Pavle Vuisić je otišao na svoj način – skromno, tiho, bez pompe. Iako je njegova sahrana bila u skladu sa njegovim životnim stavovima, ona je postala još jedan simbol njegovog jedinstvenog karaktera, koji nije dopuštao nikakvo pretvaranje ili povinovanje pravilima koja nisu odgovarala njegovoj viziji života i smrti.
