Na internet portalima, skoro svaki dan možemo da nađemo razne životne priče, koje se ne mogu naći ni na filmovima. Slijedi jedna takva iz Azije….
Priča Li Đingzi, majke koja je posle 32 godine ponovo pronašla svog sina Mao Jina, jedan je od najpotresnijih i najinspirativnijih primera ljudske istrajnosti, nade i bezuslovne ljubavi. Ova duboko emotivna priča započinje 1988. godine, kada je njen dvogodišnji sin nestao izvan njihove porodične kuće u Ksijanu, glavnom gradu provincije Šanksi u centralnoj Kini. Iako su godine prolazile, a brojni tragovi vodili u ćorsokak, Đingzi nikada nije izgubila nadu. Njena borba za ponovni susret sa sinom postala je simbol nade i postojanosti, ne samo za nju, već i za hiljade roditelja čija su deca nestala ili bila oteta.
U oktobru te godine, Đingzi je hitno pozvana da se vrati kući zbog porodične situacije. Po povratku ju je dočekala najgora moguća vest – njen sin je nestao bez traga. Prvobitno je mislila da je možda samo zalutao, ali se ubrzo ispostavilo da je dete verovatno oteto. Dani su prolazili, zatim meseci, pa godine, a svaki pokušaj da pronađe Mao Jina završavao se bezuspešno.
Đingzi je pokrenula potragu bez presedana – delila je letke, obraćala se medijima, putovala širom zemlje i kontaktirala policiju i razne organizacije. Vremenom je shvatila da njen slučaj nije usamljen – hiljade dece nestajale su širom Kine, naročito tokom sprovođenja politike jednog deteta, kada su pojedine porodice ilegalno prodavale ili usvajale decu, ponekad čak i iz drugih provincija.
Uprkos ličnim tragedijama, uključujući i razvod četiri godine nakon nestanka deteta, Đingzi nije odustajala. Svakog petka posle posla odlazila bi na duga putovanja, obilazila je sela i gradove, razgovarala s desetinama porodica, proveravala više od 300 lažnih tragova. Njena borba je vremenom prerasla iz lične u širu misiju – povezala se sa drugim roditeljima i osnovala mrežu za pomoć nestaloj deci. Zajedno su sprovodili kampanje, radili sa volonterima, širili svest o problemu trgovine decom.
Formiranjem državne DNK baze podataka 2009. godine, nade su ponovo probuđene. Đingzi je odmah registrovala svoje podatke, nadajući se da će jednog dana sistem povezati njen DNK sa sinovljevim. Iako su rezultati dugo izostajali, ta baza je bila ključna za kasniji razvoj događaja.
Konačno, posle tri decenije bezuspešnih traganja, Đingzi je primila poziv koji je promenio sve – identifikovan je muškarac iz Čengdua po imenu Mao Jin, za koga se pokazalo da je njen sin. DNK analiza potvrdila je njihovu povezanost. Emocije koje su je preplavile bile su previše jake da bi se opisale rečima – iščekivanje, strah, nada i neizmerna ljubav.
Dana 18. maja 2025. godine, desio se trenutak za koji je živela više od pola života. Na mestu susreta, Mao Jin je potrčao ka svojoj majci, izgovorio reč koju je čekala decenijama – „Majko!“ – i snažno je zagrlio. U tom zagrljaju nestali su svi bolovi, godine samoće i patnje.
Ova priča nije samo svedočanstvo o jednoj majci koja nikada nije odustala, već i oda snazi ljudskog duha. Ljubav Li Đingzi nadjačala je vreme, bol, tugu i očaj. Njena neumorna borba inspiriše ne samo roditelje koji su u sličnoj situaciji, već i sve nas da verujemo u nadu, pravdu i snagu povezivanja. Njena priča pokazuje da istinska ljubav nikada ne prestaje – čak ni kada je naizgled sve izgubljeno.
