Nedaleko od Prijepolja majka Ružica je imala pet sinova, od kojih je jedan donio odluku i prešao da živi u muslimanskoj porodici.U nastavku članka donosimo vam priču majke Ružice koja inspiriše mnoge ljude.
U selu Komarani, u srcu Limske doline nedaleko od Prijepolja, početkom 20. veka živela je Ružica Pejović, žena čija životna priča i danas inspiriše. Majka petorice sinova, Ružica je živela u vremenu kada su ljudi bili prinuđeni da donose teške odluke, ali i pokazivala da je majčinska ljubav jača od svih društvenih i verskih razlika.
Jedan od njenih sinova, mladić po imenu Risto, jednog dana je napustio porodični dom i otišao da živi kod imućne muslimanske porodice Poturak. Tamo je prešao u islam, promenio ime u Alija i uzeo prezime nove porodice. Razlozi zbog kojih je Risto otišao iz svog doma nikada nisu do kraja razjašnjeni. Neki kažu da je Ružica, iz ljudskosti, dala sina bezdetnoj porodici kako bi oni imali naslednika, dok drugi veruju da je u pitanju bila pomoć u nevolji. Ipak, ono što se sa sigurnošću zna jeste da se ljubav između Ružice i njenog sina nikada nije ugasila.
Ružica je nastavila da voli Aliju kao i svoju drugu decu. Po narodnom predanju, naizmenično je živela kod sina Luke, koji je ostao pravoslavac, i kod sina Alije, koji je bio musliman, ne praveći razliku među njima. U vremenu kada su verske i etničke podele bile duboko ukorenjene, njena odluka da podjednako voli oba sina smatrana je hrabrom i neuobičajenom.
- Godine 1919, advokat Andrija Bogdanović, prijatelj porodice, zabeležio je trenutak koji je postao simbol tolerancije i suživota. Napravio je fotografiju na kojoj je Ružica sa Lukom i Alijom – jednim sinom u šajkači, a drugim sa turbanom – dok je ona nosila tradicionalnu srpsku nošnju. Ta slika se već više od jednog veka čuva kao dragocena porodična relikvija.
Njegov sinovac, Vladimir Bogdanović, poželeo je da poruka sa te fotografije bude preneta budućim generacijama. Iz tog razloga poklonio je rodnom kraju ideju za spomenik koji će svedočiti o toj priči. Tako je nastala skulptura nazvana „Zauvek braća“, delo akademskog vajara Gorana Čpajaka, Prijepoljca poreklom.
Skulptura, isklesana u granitu, nalazi se ispred Muzeja u Prijepolju i prikazuje majku Ružicu u narodnoj nošnji, sa jednim sinom u šajkači i drugim u turbanom. Granit, jedan od najtvrđih materijala, izabran je da simbolizuje snagu i istrajnost ljudi iz tog kraja. Ovaj spomenik danas je znak tolerancije, suživota i ljubavi među ljudima različitih veroispovesti, koji su vekovima delili isti prostor u Polimlju.
Više od jednog veka nakon događaja, ispred skulpture predaka dogodio se susret potomaka porodica Pejović i Poturak. Milinko Pejović iz Užica i Lutvo Poturak iz Prijepolja danas sa ponosom čuvaju uspomenu na svoju prabaku i odluku koju je donela u složenim vremenima. Obojica smatraju da je njihova dužnost da i svoje potomke upoznaju sa ovom pričom kako bi se tradicija nastavila.
Milinko s ponosom kaže da je prava retkost imati prabaku čija je ljubav uspela da prevaziđe sve podele. Lutvo ističe da priču o Ružici Pejović treba prenositi mladima, kako bi razumeli koliko su porodične veze i ljudskost važni, bez obzira na veru i poreklo. Njih dvojica, potomci porodica koje su pre više od veka bile povezane kroz tešku, ali plemenitu odluku, danas su dokaz da ljubav ostaje jača od svih razlika.
