Legenda kaže da je Jerina Branković, kao i njen tast Vuk Branković, nepravedno okarakterisana u istoriji kao prokleta ili osoba koja je naudila Srbima. Iako još uvek nije jasno šta je tačno Jerina mogla da uradi da bi je Srbi osudili, činjenice jasno govore da je sve što je činila, činila za dobrobit Srba – ali nažalost, to nije bilo dovoljno.
Irina Kantakuzin bila je tek devojčica od 15 godina kada je iz Grčke dovedena da postane supruga despota Đurđa Brankovića, koji je bio čak 20 godina stariji od nje. Despot je već imao brak iza sebe i nekoliko dece, ali po predanju, baš Irina je uspela da osvoji njegovo srce.
Prvo prokletstvo koje se pripisuje Irini desilo se kada im je umro sin. Bio je to samo dečak od 13 godina, a par je već imao sina Grgura, Stefana, i Lazara, kao i ćerku Katarinu. Što se tiče njihove ćerke Mare, nije poznato da li je ona bila njihovo dete ili iz prvog braka despota Đurđa.
Period vladavine Jerine bio je veoma težak za Srbiju, što su mnogi Srbi verovatno povezivali sa njom. Ugri su pritiskali sa severa, a Turci sa juga. Kako bi smirili tenzije sa Ugarskom, Brankovići su udali svoju kćer Katarinu za grofa Urliha II, ali Turcima se ovaj savez nije dopao, pa su tražili i drugu kćer, Maru. Ovaj rastanak je teško pao Jerini, kao i mnogim Srbima u to vreme, naročito jer je Mara odlazila u turski harem.
Iako je mnogim Srpkinjama bilo naloženo da svojim brakovima i uticajem na svoje muževe pomažu svojim porodicama i Srbiji, Jerina nije bila izuzetak. Dugo je vršila uticaj na sultana Murata II da pomogne svojoj braći, čak je i podučavala njegovog naslednika Mehmeda II, koji ju je veoma poštovao. Iako joj je sultan dozvolio da zadrži svoju veru, njen položaj kao carice dodatno je razbesneo mnoge.
Irina i Đurđevi sinovi su bili primorani da ratuju za Turke (Grgur je čak i pomogao u osvajanju Soluna, rodnog grada njegove majke), ali ni to Turcima nije bilo dovoljno. Kako bi bili sigurni da Brankovići neće sklopiti savez sa Ugarskom, Grgur i Stefan su poslati sultanu kao taoci. Iako je Jerina pokušavala da ih spasi, njih dvojica su na kraju oslepljeni. Ovo je bio još jedan udarac za nesrećnu Jerinu.
Nakon toga, morala je da beži na Svetu goru od kuge, a ona i Đurađ su veliki deo svog bogatstva trošili otkupljujući pravoslavne robove od Turaka, ne bi li delimično spasili svoj narod.
Na kraju, Jerina je dočekala kraj života kao monahinja na Rudniku. Posle Đurđeve smrti, njen sin Lazar, tada već naslednik, i njegova žena Jelena proterali su porodicu iz Smedereva, verujući da se tamo krije blago porodice Branković. Jerina je preminula u maju 1457. godine, a smatra se da je otrovana od strane svog najmlađeg sina Lazara. Njeno mesto sahrane ostaje nepoznato, dok legenda o njenoj prokletstvu i izdaji nastavlja da živi među Srbima.
