Lav Nikolajevič Tolstoj jedan od najvećih pisaca svih vremena, u pedesetoj godini života suočio se sa dubokom unutrašnjom krizom. Spolja je imao sve bio je grof, bogat, slavan i priznat širom sveta.
Njegova dela već su stekla ugled remek-dela književnosti, a ime mu je nosilo težinu u svakoj intelektualnoj i umetničkoj raspravi. Ipak, iza spoljašnjeg sjaja, odvijala se tiha drama. Tolstoj je dan po dan tonuo u depresiju, a život mu je gubio smisao i boju.Sam je zapisao: „Novac nije ništa. Moć nije ništa. Video sam mnoge koji imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Čak ni zdravlje nije presudno — bolesni često imaju volju za život, a zdravi venu od straha.“ Ove reči najbolje pokazuju njegovo stanje duha: svestan svega što poseduje, ali istovremeno potpuno nemoćan da pronađe razlog za radost.
- Prelomni trenutak došao je iznenada. Jednog dana, dok je šetao Afanasjevskom ulicom u Moskvi, ugledao je siroče – boso, izgubljeno dete, bez ikakvog oslonca. Prišao mu je, uzeo ga za ruku i poveo sa sobom. Tog trenutka u Tolstoju se probudilo nešto što je dugo tinjalo. Te večeri, prvi put posle mnogo vremena, osetio je mir. U zaboravu sopstvene tuge, dok je mislio na nekog drugog, pronašao je put do sebe.
Od tog dana, odlučio je da se odrekne gospodskog života. Odbacio je luksuznu odeću, bogatstvo i privilegije koje su mu kao grofu pripadale. Počeo je da živi jednostavno, da deli ono što ima sa onima koji nemaju ništa. Nije želeo više samo da govori o religiji, ljubavi i milosrđu – tražio je da se sve to pokaže delima. „Ne pričaj mi o religiji, pokaži mi religiju u svojim postupcima“, govorio je, ostavljajući iza sebe isprazne teorije i okrećući se stvarnom životu.
Taj zaokret doneo mu je novu svrhu. Tolstoj je postao jedan od prvih velikih teoretičara nenasilja, a njegove ideje o bratstvu, miru i zajedništvu među ljudima bile su revolucionarne za njegovo vreme. Njegova učenja duboko su uticala na Mahatmu Gandija, koji će ih preneti na indijski narod u borbi za slobodu i time obeležiti istoriju čovečanstva.
Mnogi savremenici nisu mogli da razumeju ovu transformaciju. Za njih, svet je bio mesto u kome je važno imati – stvari, ljude, moć. Tolstojev izbor da daje umesto da uzima izgledao je suludo. Smatrali su ga ludim, jer se odrekao svega onoga za čim su drugi čeznuli. Ali on je verovao da je upravo u tome istina: u spremnosti da osetiš tuđu bol i da pružiš ruku.
Jednom prilikom, jedan njegov prijatelj, bogat i ugledan čovek, pitao ga je: „Koji je smisao svega ovoga? Zašto ti je stalo do drugih? Treba da misliš na sebe.“ Tolstoj mu je odgovorio rečenicom koja je ostala zapamćena: „Ako osećaš bol, živ si. Ako osećaš tuđu bol, ti si čovek.“ U tim rečima sadržana je čitava njegova filozofija – čovekova suština nije u posedovanju, već u saosećanju.
- Do poslednjih dana života, Tolstoj je ostao dosledan svojim uverenjima. Putovao je, propovedao jednostavnost, pomagao siromašnima, pisao o nenasilju i ljudskom dostojanstvu. Njegov život bio je stalno traganje za smislom, ali i pokušaj da pokaže da smisao uvek postoji u delima ljubavi i solidarnosti.
Njegov kraj bio je jednako simboličan koliko i dramatičan. Nakon dugogodišnjeg lutanja i iscrpljujućih unutrašnjih borbi, oboleo je od upale pluća. Put ga je doveo do železničke stanice u mestu Astapovo, gde je, iznemogao i iscrpljen, pao u krevet. Dobio je dozu morfijuma da mu ublaže bolove, a zatim je prenet na sprat stanice. Tu je, daleko od luksuza i udobnosti koje je nekada imao, završio svoj život.
Umro je kao čovek koji je prošao put od raskoši do asketizma, od moći do samoodricanja, od tame depresije do svetlosti davanja. Njegovo ime danas stoji ne samo uz literarne veličine, već i uz one koji su menjali svet svojom etikom i humanizmom.
Tolstojev život pokazuje da čak i kada čovek poseduje sve, može da se oseća izgubljeno – ali i da je spas uvek moguć kada prestaneš da misliš na sebe i okreneš se drugima. Njegova misao i delo i danas podsećaju da je prava veličina u ljudskosti.
