Njegov nestanak pretvorio je svakodnevicu u noćnu moru, a za majku je počelo najduže čekanje . Ono što je usledilo bile su godine bola sve do trenutka kada se, posle više od dvadeset godina, pojavio neočekivani trag.
Bilo je to kasno popodne kada je jedanaestogodišnji Saša požurio na trening. Vezivao je pertle svojih iznošenih sportskih patika, a na licu mu je blistao osmeh deteta koje veruje da je ceo svet ispred njega. Sanjao je da će postati fudbaler, da će jednog dana istrčati na teren dok publika skandira njegovo ime.
– Mama, daj mi flašicu vode, zakasniću! – doviknuo je iz hodnika.
Majka mu je pružila bočicu i nežno ga poljubila u kosu. – Vrati se brzo, večera će biti gotova kada stigneš.
– Hoću, mama! – nasmejao se i potrčao niz ulicu, ni ne sluteći da će to biti poslednje reči koje će joj uputiti.
Nestanak bez traga
Veče je palo, a Saše nije bilo. U početku je majka mislila da se zadržao kod drugova, ali kako su sati prolazili, briga se pretvorila u paničan strah. Zvala je komšije, obilazila teren, pitala prolaznike – ali njenog sina nije bilo. Te noći kuća je prvi put bila jezivo tiha, a u njenom srcu rodila se slutnja da se dogodilo nešto strašno.
Policija je ubrzo krenula u potragu. Pretraživali su parkove, škole, obližnje šume. Sašina fotografija osvanula je na stubovima i zidovima. Komšije su šaputale, prijatelji pitali, a majka je ponavljala: – Moj sin će se vratiti.
Godine čekanja
Prolazili su meseci, zatim godine. Odgovora nije bilo. Majka je nastavila da čuva njegovu sobu netaknutu, kao da će se svakog trenutka pojaviti i spustiti torbu na krevet. Na polici su stajale njegove knjige i igračke, a u vazduhu je još uvek osećala miris detinjstva koje je prekinuto naglo i bez objašnjenja.
Nekada bi u snu čula njegove korake u hodniku. Nekada bi na ulici ugledala dečaka sličnih očiju i na trenutak pomislila da je to on. – Ako ja ne čekam Sašu, ko će? – govorila je, iako su godine brisale svaku nadu.
Neočekivani znak
Dvadeset i dve godine kasnije, kada je gotovo prestala da veruje u čuda, sudbina joj je donela nešto što nikada neće zaboraviti. Njena prijateljica je na poslu primila misterioznu kutiju adresiranu na Verku K. – Sašinu majku. Kada ju je otvorila, unutra su bile patike u kojima je otišao na trening tog kobnog dana.
Pored njih nalazio se presavijen list papira. Njene ruke su podrhtavale dok ga je otvarala. Prepoznala je dečji rukopis i srce joj je zastalo. Na papiru je pisalo:
– Mama, ako ovo nađeš, znaj da te volim. Nadam se da ćemo se ponovo sresti, ali nemoj da me tražiš.
Suze su joj obuzele lice. Čitala je poruku iznova i iznova, stežući je na grudima, kao da time može da zagrli sina. – Moj Saša… moj dečak, šaputala je kroz jecaje.
Pitanja bez odgovora
Kutija je otvorila bezbroj novih pitanja. Da li je Saša sam napisao poruku? Da li je neko čuvao njegove stvari sve ove godine? Zašto je stigla baš sada? Policija je ponovo uključena, ali odgovora nije bilo.
Za majku, međutim, to je bio znak. Znak da je njen sin mislio na nju, da je voleo i da je želeo da ostavi trag. To malo parče papira postalo je njen svet.
Život s uspomenama
Od tog dana, poruka je stajala na njenom noćnom ormariću. Svakog jutra, prvo što bi uradila bilo je da je dodirne i pročita. To je bio njen razgovor s njim, njen način da nastavi da živi. – On je deo mene, i uvek će biti, – govorila je.
Bol nikada nije nestala, ali dobila je oblik koji se mogao nositi. Patike i rukopis postali su dokaz da njihova veza nikada nije prekinuta. On je negde ostavio deo sebe, a ona je dobila razlog da i dalje ustaje svakog dana.
Zaključak
Priča o Saši ostala je obavijena misterijom. Njegov nestanak nikada nije do kraja objašnjen, ali poruka koja je stigla posle više od dve decenije dala je majci utehu. To je bio znak ljubavi jači od vremena, dokaz da veza između majke i sina ne može da se prekine.
Iako odgovori možda nikada neće stići, jedno je bilo sigurno – za svoju majku, Saša nikada nije nestao. On je bio i ostao njen dečak, njena nada i njena najveća ljubav, upisana u svaki red tog malog papira koji joj je promenio život
