U današnjem članku pišemo o iskustvu koje je duboko povezano s majčinstvom i prvim trenucima života sa bebom, koji često ostavljaju snažan emocionalni trag. Priča koju ćemo podeliti nosi snažnu poruku o majčinskoj ljubavi, strahu i, na kraju, razumevanju stvarnosti koja se krije iza tih prvih, dragocenih trenutaka.
Sećanje na dan kada je rodila svoju prvu bebu, pre 17 godina, majka se priseća trenutka koji je ostao urezan u njenoj memoriji. Bila je u bolnici, umorna, ali ispunjena emocijama koje dolaze s dolaskom novog života. Njena beba je ležala u kolevci pored nje, a ona je želela da je stalno ima na očima.
Sećanje na medicinsku sestru koja joj je ponudila da bebu odvedu u bebinu sobu na nekoliko sati kako bi mogla da se naspava, podseća je na njenu početnu nesigurnost. U tom trenutku je, kao nova mama, želela da bude u potpunosti prisutna, da je bude uz svoju bebu, jer je osećala da joj je to potrebno.
Međutim, sledeći dan, iscrpljena od nedeljnih napora, pitala je sestru da li bi mogli da ponovo odvedu bebu u bebinu sobu na nekoliko sati, kako bi se malo odmorila. Ipak, odgovor koji je dobila bio je šokantan. Sestra joj je objasnila da u toj bolnici ne postoji bebina soba, i da nije moguće da beba bude odvojena od nje.
Nažalost, to je bila realnost kojoj je bila suočena – majka nije mogla da očekuje pomoć kakvu je zamišljala. Medicinska sestra ju je smireno uputila na istinu koja joj je bila teška da prihvati u tom trenutku. “Vaša beba treba da ostane s vama”, rekla je sestra, dodajući da niko nikada ne bi došao po njenu bebu. To je bila realnost bolnice u kojoj je bila hospitalizovana, koja je sa sobom nosila svoje izazove i nedostatke, koje je ona tek trebala da shvati.
Ovaj trenutak je za nju bio prelomna tačka u razumevanju, ne samo o tome šta znači biti mama, već i o tome kako je važno prihvatiti činjenicu da nije sve pod kontrolom. U tom trenutku, ona je shvatila da su njene želje da ima bebu uz sebe – baš kao i mnoge druge mame – potpuno razumljive. Ali, život u bolnici, sa svojim pravilima, zahtevima i stvarnostima, često može da bude teži nego što se to čini izvan tih zidova. Bez obzira na sve, ona je bila suočena sa činjenicom da se, iako nije imala mogućnost da svoju bebu pošalje u bebinu sobu, ipak nije bila sama. Beba je bila sa njom, u njenoj sobi, i bila je ona koja je morala da nauči da se nosi sa umorom i sa svim onim što je dolazilo s majčinstvom.
Priča ove majke nije samo o jednom trenutku u bolnici. Ona je i priča o tome kako se kroz život mame preplavljene željama, nadama, ali i stvarnim izazovima. Želja da budeš najbolja mama i da daš sve od sebe svojoj bebi je prirodna, ali ono što je stvarnost u tom procesu – to je najčešće mnogo teže nego što smo mogli da zamislimo pre nego što postanemo roditelji.
