Ovo je priča o Slavici ženi koja je uprkos svim svojim ranama, znala kako da svojim malim gestovima dotakne tuđe srce.U nastavku članka vam prenosimo njenu cijelu ispovijest.
Priča govori o ženi čije srce nije prestajalo da sija, čak ni kad joj je život zadao najteže udarce. Slavica je bila tiha duša koja je svako jutro ustajala prije svih, prije nego što bi se sunce pojavilo na horizontu i ptice započele svoju pesmu. Njen mali stan na četvrtom spratu mirisao je na džem od šipka i čaj od nane, a ona je sa smirenim izrazom lica započinjala dan ritualima koji su joj donosili spokoj.
Svakog jutra pažljivo je mazala hleb, onaj polusveži koji je uvek kupovala, i mislila na čoveka s drugog sprata, kojeg su svi u zgradi zvali samo Mrgud. Niko nije znao njegovo pravo ime, bio je za komšiluk samo senka koja se tiho provlačila kroz hodnik. Ali Slavica je osećala da se iza tog zida ćutanja krije nešto više. Godinama, u ranu zoru, ostavljala je kesicu na njegovom pragu – parče hleba s džemom, šoljicu toplog čaja, ponekad i tvrdo kuvano jaje. Nikada nije tražila zahvalnost niti ostavljala poruku. Nije ni znala da li on uopšte sluti ko je osoba iza tih malih znakova pažnje.
- Taj ritual je trajao poput tihe melodije sve do zime koja joj je donela bolest i poremetila ustaljeni ritam. Komplikacije zbog dijabetesa dovele su je do bolnice, a povratak kući bio je povratak u tišinu koja guši. Ostala je bez leve noge, a ulice su za nju postale prepreke koje su je plašile. Komšije su je gledale s nelagodom, kao da nisu znale kako da joj priđu.
Jednog ledenog jutra, tačno u 6:03, neko je zakucao na vrata. Slavica se, oslanjajući se na štake, polako dovukla i otvorila. Pred njom je stajao Mrgud, sa starom jaknom, slamnatim šeširom i kutijom u rukama. Tiho je rekao: „Mislio sam da bi ti sada prijao doručak.“ U kutiji je bio hleb s džemom, kuvano jaje i čaj od nane.
Tada je nastupila tišina koja greje, a ne guši. „Nisam znao kako da ti zahvalim“, priznao je i otkrio svoje pravo ime – Bogdan. Nekada je bio pekar, a život mu je izgubio smisao kada je ostao bez supruge. Sve dok se jednog jutra nije pojavila ona mala kesica s hranom. „Osetio sam da još postojim,“ tiho je rekao.
- Slavica je uz osmeh odgovorila: „Mislila sam da ti treba neko ko zna da postojiš.“ Tog trenutka dvoje usamljenih ljudi pronašli su zajednički ritam. Od tada je Bogdan svakog jutra donosio doručak Slavici. U kutiji je uvek bila neka sitnica koja je govorila: „Primetio sam te.“ Neka kriška pomorandže, listić mente ili papirić s citatom iz knjige.
Jednog dana, u kutiji je našla ceduljicu na kojoj je pisalo: „Znaš li zašto se ptice ne boje zime? Jer veruju proleću.“ Tada je prvi put sela u invalidska kolica i izašla iz stana. Bogdan ju je čekao ispred zgrade, spreman da je gura kroz ulice i pokaže joj da svetlost još postoji.
Vreme je prolazilo, a njihovo prijateljstvo je raslo. Bogdan je delio uspomene – kako svira usnu harmoniku, pamti recepte iz vojske i kako može da nasmeje čak i kad ga suze sustignu. Jednog popodneva u parku, mali dečak im je prišao i dao crtež: Slavica u kolicima, pored nje čovek sa šeširom i kutijom. „Vi ste sada poznati“, rekao je i otrčao.
Ali jednog jutra, Bogdan nije došao. Ni sledećeg. Ni onog posle. Komšije su ga našle mirnog u snu. Pored kreveta stajala je kutija s hlebom, džemom i čajem, i kratka poruka: „Hvala što si me podsetila da i stari ljudi mogu da imaju prvi dan proleća.“
Danas Slavica svakog jutra ostavlja kutiju ispred zgrade. Ne zna ko će je uzeti, ali zna da mora da nastavi. Jer na poslednjem papiriću koji joj je ostavio pisalo je: „Postoje dani kada nismo sigurni da li smo nešto izgubili ili pronašli. I to je najlepša začkoljica od svih.“
