U današnjem članku vam pišemo na temu ljubavi, porodične snage i večnog sećanja. Priča o Marinku i Slavici Rokvić podseća da prava ljubav ne prestaje ni kad se život ugasi, već nastavlja da živi kroz dela, sećanja i ljude koji ostaju iza nas. Ovo je priča o braku koji je trajao gotovo četiri decenije, o zajedništvu koje je preživelo iskušenja i o ženi koja je do poslednjeg trenutka čuvala svetlost čoveka kojeg je volela.
Legendarni pevač Marinko Rokvić, koji je preminuo nakon teške borbe sa rakom pankreasa, ostavio je za sobom ne samo bogatu muzičku karijeru već i dubok trag u životima onih koji su ga voleli. Tokom poslednjih meseci života, uz njega je neprestano bila supruga Slavica, njegova najveća podrška i oslonac. Kada je shvatio da mu se bliži kraj, odlučio je da ne odlazi više u bolnicu, a da mu ništa ne zafali, pobrinula se upravo ona. Sve što je mogla, činila je s ljubavlju i posvećenošću, prateći ga u najtežim trenucima.
Njih dvoje su zajedno proveli skoro 40 godina – godine ispunjene ljubavlju, izazovima i nebrojenim uspomenama. Njihov odnos bio je poput priče iz romana – s početnim nesigurnostima, usponima i padovima, ali s nečim što je uvek opstajalo: međusobno poverenje i istinska privrženost. Slavica, iako retko govori za medije, svakog 6. novembra – na godišnjicu Marinkove smrti – podeli po neku dirljivu misao. Ove godine napisala je poruku koja je dirnula mnoge:
- „Dala sam ti ruku i reč u trenu kad si odlazio. Da ću čuvati svetlost, radost i ljubav koju si mi ostavio. Ne plačem više kad pogledam gore, samo se nasmejem jer znam da si tamo gde duše ne bole… Ti nisi otišao, postao si dah koji kroz snove šapuće – tu sam, ne strahuj.“
Te reči otkrivaju snagu jedne žene koja tugu pretvara u zahvalnost, a gubitak u večnu povezanost.
Njihova ljubavna priča počela je davne 1984. godine, kada je Marinko, tada već velika muzička zvezda, upoznao mladu medicinsku sestru Slavicu nakon koncerta u Zagrebu. Bila je to ljubav na prvi pogled. Iako su mnogi sumnjali u njihov odnos, verujući da pevač i devojka iz obične porodice nemaju zajedničku budućnost, oni su dokazali suprotno. Venčali su se 1985. godine, a ubrzo su dobili sinove Nikolu i Marka, koji će kasnije slediti očevim muzičkim putem.
Naravno, ni njihov brak nije bio bez trzavica. U jednom periodu došlo je i do razvoda, ali su ubrzo shvatili da ne mogu jedno bez drugog. Marinko je tada priredio neočekivano pomirenje – iznenadio je Slavicu i odveo je kod matičara, a zatim organizovao ručak za porodicu i prijatelje. Taj gest bio je dokaz koliko je voli i koliko mu znači zajednički život s njom.
Slavica je, osim što je bila supruga, bila i žena velikog srca. Kada je u javnost dospela vest da Marinko ima vanbračnog sina Darija iz mladosti, mnogi bi na njenom mestu reagovali povređeno. Međutim, Slavica je učinila suprotno. Ona je prva insistirala da se Dario uključi u porodicu, da se viđa s Markom i Nikolom i da svi budu složni. Zahvaljujući njoj, porodica Rokvić danas živi u skladu i međusobnom poštovanju.
Dario je kasnije u medijima govorio s dubokim poštovanjem o Slavici, ističući da mu je omogućila da se oseća kao deo porodice: „Vodila me je s njima na letovanje, na nastupe, nikad me nije izdvajala. Svaka joj čast, neko drugi me ne bi tako prihvatio.“ Takva širina duha Slavice Rokvić ostavila je snažan utisak na javnost, jer je pokazala da istinska ljubav ne poznaje granice ni predrasude.
- Marinko je bio ponosan na svu svoju decu. Dario, koji danas živi u Kanadi, često ističe da je njegov otac bio topao, posvećen i pravedan čovek, a da je upravo zahvaljujući njemu naučio koliko je važna porodica. Iako su udaljeni kilometrima, braća i danas održavaju blizak odnos, što bi sigurno obradovalo njihovog oca.
U poslednjim mesecima života, Marinko je pokazao koliko mu je porodica značila. Svestan da se kraj približava, otvoreno je razgovarao sa sinovima i suprugom. Njegova poslednja želja bila je da među njegovom decom uvek vlada mir i složnost. U testamentu je svu imovinu podelio ravnopravno među sinovima – Nikoli, Marku i Dariju. Time je još jednom dokazao da je, pre svega, bio čovek velikog srca, koji nije želeo da iza sebe ostavi bilo kakvu nepravdu.
Marinko Rokvić će zauvek ostati upamćen kao pevač izuzetnog glasa i gospodin starog kova, ali i kao suprug i otac koji je znao da ceni ono najvažnije – porodicu. Slavica, koja i danas neguje uspomenu na njega, nastavila je da živi s osmehom, baš onako kako joj je on poželeo. U njenim rečima i delima oseća se mir, dostojanstvo i zahvalnost.
Njihova priča nije samo ljubavna, već i životna lekcija o posvećenosti i hrabrosti. Pokazuje da prave vrednosti ne blede s vremenom – one postaju jače. Iako Marinko više nije fizički prisutan, njegov duh živi u svakoj pesmi, u svakom sećanju i u ljubavi njegove porodice.
A Slavica, čuvajući uspomenu na svog muža, dokazuje da apsolutna ljubav ne prestaje smrću, već postaje večna – mirna, tiha i snažna poput pesme koju zauvek nosi u srcu
