Jedna priča dolazi od žene iz Srbije koja je svoje porođajno iskustvo iz Norveške opisala kao jedno od najneprijatnijih trenutaka u svom životu, pružajući time važan doprinos raspravi o kvalitetu zdravstvene njege.
U Srbiji se poslednjih godina sve više govori o akušerskom nasilju, posebno među trudnicama koje se približavaju terminu porođaja. Ova tema postaje sve prisutnija u javnosti jer mnoge žene izražavaju strah i nesigurnost u vezi sa tretmanom koji bi mogle doživeti tokom porođaja. Često se može čuti stav da je porođaj u inostranstvu bolja opcija, navodno zbog ljubaznijeg osoblja, boljih uslova i organizacije zdravstvene zaštite. Međutim, jedno lično iskustvo žene iz Srbije, koja se 2016. godine porodila u Norveškoj, daje potpuno drugačiji uvid u realnost porođaja van zemlje.
- Ova žena, koja je diplomirala na Katedri za skandinavske jezike i književnost u Beogradu, preselila se u Norvešku s dubokim poznavanjem njihove kulture, jezika i običaja. Tamo je zaposlena kao profesor norveškog jezika u prestižnoj školi u kojoj se polaže jedan od najvažnijih ispita za integraciju stranaca – Bergenstest. Njen suprug je uspešan inženjer s odličnim prihodom. Jasno je istakla da ne dolazi iz pozicije osobe koja želi da blati sistem u kojem živi, jer je u Norvešku došla dobrovoljno i planski. Međutim, izjava da su norveška porodilišta bolja od srpskih naterala ju je da podeli svoje neprijatno iskustvo.
Porodila se u univerzitetskoj bolnici jednog od najvećih norveških gradova. Na prvi pogled sve je delovalo obećavajuće – moderan sistem, organizovan pristup, i opšta predstava o visokom nivou zdravstvene zaštite. Ipak, realnost je bila potpuno drugačija. Tokom cele trudnoće nijednom nije imala pregled kod lekara specijaliste, već su je nadgledale isključivo babice. Iako su pojedine izjave babica bile u suprotnosti sa zdravim razumom, nastojala je da veruje u sistem i pridržava se svih uputstava.
Na dan porođaja suočila se s ozbiljnim problemima. Tokom pokušaja da joj se da epiduralna anestezija, anesteziolog ju je sedam puta bezuspešno ubadao iglom, a zatim jednostavno odustao uz reči: „Nešto ne ide.“ To je ostavilo posledice u vidu jakih bolova u leđima, koji su dodatno otežali položaj tokom porođaja. Uz sve to, nije urađena epiziotomija, niti je prethodno obavljen ultrazvuk da bi se proverila veličina bebe. Beba je na kraju imala više od četiri kilograma i bila dugačka 54 centimetra, što je dodatno otežalo situaciju.
- Zbog komplikacija tokom porođaja, babice su se kasnije izvinile i pozvale tim od tri lekara koji su je sat vremena ušivali. Srećom, posao su uradili stručno i precizno, pa danas nema posledica. Međutim, prema mišljenju mnogih lekara s kojima je kasnije razgovarala, povreda koju je doživela mogla je da je učini invalidom do kraja života, i to već sa trideset godina.
Tokom dvodnevnog oporavka u bolnici, negu su nastavile druge babice koje su se pokazale kao brižne i saosećajne, što je donekle popravilo njen opšti utisak. Ipak, osnovna poruka koju želi da pošalje je da ne treba idealizovati zdravstvene sisteme drugih zemalja, jer ni oni nisu savršeni. Kad je nakon porođaja počela da deli svoje iskustvo, čula je mnoge slične priče – kako od Norvežanki, tako i od Srpkinja koje su se porodile u toj zemlji. Mnoge žene su izrazile razočaranje i nezadovoljstvo, pogotovo kad su očekivale viši nivo stručnosti i pažnje.
Na kraju, zaključila je da je norveški zdravstveni sistem izuzetno efikasan kada su u pitanju teške i ozbiljne bolesti. U tim slučajevima, država pruža pristup savremenim metodama lečenja, najnovijim tehnologijama i skupim terapijama. Međutim, kada se radi o situacijama koje se tamo smatraju rutinskim, kao što su trudnoća i porođaj, sistem pokazuje ozbiljne slabosti.
Njen zaključak je jasan – u Norveškoj porođaj može biti dobra opcija ako imate sreće. Ukoliko ne, postoji mogućnost da doživite traumu koja vas može pratiti ceo život. Ovo iskustvo ne treba generalizovati, ali svakako služi kao važan podsjetnik da nije sve što je strano automatski i bolje. Zato je važno pažljivo slušati priče žena koje su prošle kroz slična iskustva i osnaživati ih da o tome javno govore. Jer samo tako se može doći do stvarnih promena – kako u Norveškoj, tako i u Srbiji.
