U nastavku našeg današnjega članka, govorićemo o jednoj popularnoj srpskoj glumici, a koja je imala jako teško životno iskustvo. To se najprije odnosi na njenu mladost…
Rođena u selu Rabrovo kraj Velikog Gradišta, Žanka Stokić nije imala ni bajkovito detinjstvo ni lak početak. Otac Bogosav bio je tih i skroman čovek, ali sudbina nije imala milosti — ostala je bez njega dok je još bila dete. Majka Julka se preudala za sveštenika, no to nije donelo mir ni ljubav u Žankin život. Rano izgnana iz detinjstva, naučila je da se oslanja samo na sebe.
Već sa 14 godina, u skladu s vremenom koje nije mnogo marilo za dečije želje, udaju je za zaječarskog abadžiju. Ali srce joj nije pripadalo kuhinji ni porodičnom ognjištu — Žanku je mamila pozornica. Kada su u Zaječar počele da pristižu putujuće pozorišne trupe, njen svet se promenio. Prvi put je ugledala svetla scene i odlučila da nikad više ne živi u mraku običnog života.
Bunt protiv sudbine
Sa trupom Ljubomira Rajčića beži u svet glume — i to bukvalno beži. Prvi zadatak u trupi joj nije bio na sceni, već iza nje: prala je veš glumcima, kuvala i spremala, ali je sve upijala. Suprug je batinama pokušao da je “vrati na pravi put”, ali Žanka nije odustajala. Pokušajima bega i povratka nije bilo kraja, dok je nije pod svoje okrilje uzeo glumac Aca Gavrilović — i postao njena velika ljubav, učitelj, saputnik i oslonac.
Od male scene do velikih pozornica
Godine 1902. konačno dobija svoju prvu ulogu – Tereza u predstavi “Bračne noći”. Od tog trenutka, Žanka više nije bila samo devojka sa sela. Bila je glumica. Glas, energija, duša — publika je bila osvojena. Putovala je, igrala u Varaždinu, Slavoniji, Bosni, menjala gradove, partnere, scene… ali nije prestajala da sanja veće pozornice.
Prekretnica stiže 1911. kada nastupa u Beogradu. Milan Grol, važna figura kulturnog života tog doba, uočava njen talenat i otvara joj vrata Narodnog pozorišta. Taj trenutak bio je Žankin ulazak među legende. Uloga za ulogom, smeh i suze — sve je to donosila publici s neponovljivom snagom emocije.
Slava, rat i “greh” da se preživi
Tokom Drugog svetskog rata, Beograd je, i pod okupacijom, disao kroz humor. Pozorišta, iako pod cenzurom, svakodnevno su zabavljala narod. Najsjajnija zvezda tih scena bila je upravo Žanka. Glumila je, pevala, nasmejavala. I za to će platiti strašnu cenu.
Nakon oslobođenja, 1945. izvedena je pred Sud časti. Bez advokata, pod optužbom da je sarađivala s okupatorom, Žanka je pokušala da objasni: bila je teško bolesna, dijabetičarka bez pristupa insulinu. Gluma je bila način da preživi. Kazna? Gubitak nacionalne časti, prisilni rad, čišćenje ulica. Javnost je ćutala. Kolege su se plašile.
Molitva za oproštaj
Dve godine kasnije moli za pomilovanje. Kaže da je u stanu skrivala Koču Popovića, Pijadeovu porodicu i još mnoge progonjene. Nudi svedoke, moli da joj se dozvoli da se vrati sceni, da ne prosi. Ministar pravosuđa priznaje da više nije opasna, ali sporo ide pomilovanje… a vreme za nju curi.
Tragičan kraj legende
Leta 1947. posetio ju je Milivoje Živanović. Donosi joj reči oproštaja. Bojan Stupica, veliki reditelj, planira da je angažuje u novom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Čini se da se svetla scene ponovo pale za Žanku… ali prekasno. Umire samo tri dana kasnije, 21. jula 1947. Na njen zahtev, na sahrani se pevala pesma “Oj, Moravo”.
Ni država, ni pozorište nisu joj podigli spomenik. To je učinila njena služavka Magda, sa jednostavnim, a najiskrenijim natpisom:
“Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podižem ovaj spomenik, blagodarna Magda.”
