Jasmina Kudrić je imala 40 godina, muža i sina sa autizmom. Iako su se suočavali sa velikim izazovima zbog posebnih potreba svog deteta, njih troje su živeli miran i skladan porodični život. Međutim, jednog dana sve se promenilo na tragičan način.
Marin, njen suprug, voleo je da vozi bicikl. To mu je bilo svojevrsno olakšanje i način da se oslobodi stresa koji je pratio njihovu svakodnevicu dok su se bavili brigom o sinu. Jasmina je radila i upravo je imala važan razgovor za posao s logopetkinjom koju je planirala da zaposli. U jednom trenutku Marin joj je pozvao, verovatno da joj kaže da će iskoristiti vreme dok je sin kod bake da ode na vožnju bicikla. Bila je nervozna jer je bila zauzeta intervjuom, ali je kratko razgovarala s njim pre nego što je on otišao.
- Njihova rutina je bila takva da je uvek jedan od njih bio sa sinom, dok je drugi imao vreme za sebe – bilo da je to posao, odmor ili hobi. Tog dana, nakon što je Jasmina završila sa svojim obavezama, krenula je kući da zameni Marina, koji je trebalo da ode na jogu – njen način da pronađe unutrašnji mir.
Iznenada, na vrata joj je pokucala njena jetrva, ne najavivši se. Jasmina je bila začuđena i odmah upitala za razlog dolaska. Jetrva joj je uplakana rekla strašnu vest: “Marin je poginuo.” U početku Jasmina nije mogla da shvati šta joj je rečeno. Potom je saznala da je Marin, dok je vozio bicikl, udaren u sred belog dana na jednom od uobičajenih puteva kojim se kretao i da je preminuo na licu mesta.
Brat njenog supruga, koji je i sam bio strastveni biciklista i novinar, prvi je saznao za nesreću. Policija je kasnije zvanično potvrdila tu tragičnu vest Jasmini. Dan nakon nesreće za nju je postao haotičan, ispunjen tugom i šokom. Mnogi su joj dolazili u kuću da izraze saučešće, a njena majka se doselila kod nje kako bi joj pružila podršku i brigu u najtežim trenucima.
- Jasmina se priseća kako je prolazila kroz dane pune bola i neizvesnosti, preživljavajući iz minuta u minut. Nije se forsirala da funkcioniše normalno; život joj se usporio do minimuma. Svaki sat joj je bio izazov, fokusirala se na osnovne potrebe poput ishrane, a često nije mogla ni da jede od tuge.
Danas, četiri godine nakon tragične smrti njenog supruga, Jasmina i njihov sin žive mirno i trude se da održe uspomenu na Marina. Iako je život doneo velike gubitke, ona veruje da im predstoji još mnogo godina života i da je Marinova želja da nastave dalje. Jasmina govori sa snagom i nadom, naglašavajući koliko je važno da nastave da žive i pronalaze sreću uprkos svemu što su prošli.
Ova priča pokazuje koliko je život nepredvidiv i koliko je važna podrška porodice i snaga da se nastavi uprkos teškim životnim udarcima. Jasmina je primer majke i žene koja, suočena sa ogromnim gubitkom, pronalazi unutrašnju snagu da korača dalje, brinući se o svom sinu i čuvajući uspomenu na voljenu osobu
