Na društvenim mrežama, ali i internet portalima, svakodnevno možemo pronaći razne životne ispovijesti i priče. Slijedi tako i jedna priča, od bračnog para, koji je doživio jako neugodno iskustvo po povratku kući, a sve se dešavalo u gluvo doba noći, konkretno 2 sata iza ponoći….
U jednom mirnom, noćnom okruženju, supruga i ja smo se vraćali sa zabave. Sat je već otkucao 2 ujutro, a put nas je vodio kroz osamljenu i slabo osvetljenu cestu. Odjednom, naš automobil je stao. U tom trenutku, nismo imali mobilne telefone jer je to bilo vreme kada ljudi nisu bili stalno povezani. Osećali smo blagu nelagodnost, ali tada nismo mogli ni naslutiti šta nas čeka.
Kako su minuti prolazili, postajalo nam je sve hladnije i nelagodnije. Osećaj nesigurnosti je rastao jer se činilo da smo potpuno izolovani. Nakon više od sat vremena čekanja, u daljini smo primetili svetla automobila. Kako se približavao, vozilo se zaustavilo pored nas, a iz njega je izašao mladić od oko 25 godina. Predstavio se kao student i ponudio nam prevoz do grada. Iako smo bili oprezni, shvatili smo da nemamo mnogo izbora. Prihvatili smo njegovu pomoć i, u znak zahvalnosti, ponudili mu novac, koji je on ljubazno odbio, rekavši: „Drago mi je da mogu da vam pomognem, ništa više ne treba.“
Nismo tada ni slutili da je ovo bila samo uvertira u nešto mnogo ozbiljnije. Godinu dana kasnije, dok sam bio na poslu, supruga me je pozvala drhtavim glasom. Brzo mi je rekla da uključim televizijske vesti. Kada sam to učinio, sledio sam se – lice čoveka koji nam je te noći pomogao bilo je prikazano na ekranu. Bio je opasni kriminalac, osumnjičen za više od 30 pljački na osamljenim putevima! Njegova taktika bila je jednostavna, ali jezivo efikasna – pretvarao se da je bezopasan putnik, sticao poverenje vozača, a zatim ih nemilosrdno pljačkao.
Policija ga je već dugo tražila, a njegove metode su bile dobro poznate. Napadao je vozače u kasnim noćnim satima, često na napuštenim mestima, gde nije bilo svedoka. Strah nas je preplavio dok smo shvatali koliko smo bili blizu da postanemo njegove sledeće žrtve. Zašto nas nije napao? Možda zato što smo bili dvoje, možda je procenio da bi to bilo previše rizično, ali nikada nećemo saznati pravi razlog.
Ovo iskustvo nas je naučilo važnoj životnoj lekciji – nikada ne možemo biti previše sigurni u ljude koje srećemo. Iako neko može izgledati ljubazno, to ne znači da nije potencijalno opasan. Od tada, postali smo mnogo oprezniji, promišljeniji i svesniji okruženja.
Iako smo te noći preživeli, osećaj nelagode i neizvesnosti ostao je sa nama. Svaki put kada se osvrnemo na to iskustvo, zahvalni smo što smo iz njega izašli nepovređeni. Nikada nećemo saznati da li je to bila sreća, sudbina ili nešto drugo, ali jedno je sigurno – to nas je zauvek promenilo.
