Nakon mnogo razmišljanja, odlučio je da ponovo stane na ludi kamen. Njegova izabranica bila je mlada devojka iz siromašne porodice, koja nije imala više od dvadeset godina.
Njenim roditeljima, koji su se borili s velikim dugovima i brigom o bolesnom sinu, ovaj brak je predstavljao izlaz iz teške situacije. Uz obećanje velikog novčanog iznosa, pristali su da svoju ćerku udaju za znatno starijeg muškarca. Devojka je, pre venčanja, u tišini šapnula svojoj majci: „Samo se nadam da će biti dobar prema meni… Ja ću se truditi da ispunim svoju dužnost.“
- Svadba je bila skromna, ali puna buke i žamora. Starac je želeo da svi saznaju da je još uvek “sposoban” i da se nada potomstvu. Komšije su šaptale o razlici u godinama, međutim, on nije mario za njihove poglede. Smeškao se, zamišljajući kako će uskoro dobiti sina, iako su svi oko njega znali da je starost već obuzela njegovo telo. Devojka, iako je srce bilo stegnuto tugom, trudila se da glumi sreću i smešak, kako ne bi razočarala roditelje. Kako je dan odmicao, došlo je i svadbeno veče.
Starac je obuo najbolju odoru, pio lekovitu rakiju u nadi da će mu dati snage, verujući da će mu ona vratiti mladost. Uzeo ju je za ruku i poveo u sobu. Devojka je bila uplašena, oči su joj bile pune stida i straha, ali u njenom srcu je tinjala tanka nada da će sve brzo proći. On joj je šaputao reči utehe, pokušavajući da je smiri. Kad je atmosfera postala intimnija, dogodilo se nešto što niko nije mogao predvideti.
U trenutku kada se nagnuo prema njoj, starčevo lice se iznenada iskrivilo. Nije uspeo da izgovori ni jednu reč pre nego što je uhvatio za grudi i pao na krevet. Devojka je vrisnula, ustala i potrčala ka vratima dozivajući pomoć. U sobu su uleteli svekrva, zetovi i nekoliko gostiju. Starac je ležao bez svesti, lice mu je bilo sivo. Pokušavali su da ga ožive, ali bilo je jasno – srčani udar je bio fatalan.
Svadbeno veselje se pretvorilo u paniku. Muzika je stala, a gosti su počeli da napuštaju kuću, šaptajući da ovo nikada nije viđeno u njihovom selu. Devojka je stajala, drhtala i gledala u pod, osećajući kao da je ona uzrok njegove smrti.
Sledećeg jutra, kuća je bila obeležena tugom. Njene svekrve oči bile su crvene od suza, ali umesto ljutnje, starica ju je nežno zagrlila i rekla: „Nisi ti kriva, dete. On je bio star, srce mu je bilo slabo. Samo je želeo sina.“ Devojka je plakala, dok su muškarci iz sela pripremali sahranu. U njenoj glavi vrtelo se samo jedno pitanje: šta će sada biti sa njom?
- Nakon sahrane, porodica pokojnog starca se okupila. Tri njegove kćerke su međusobno šaputale, a jedan od zetova je rekao: „Ona je sada njegova udovica. Ne možemo da je vratimo roditeljima praznih ruku.“ Porodica je odlučila da joj ostavi deo imanja kao sigurnost i da joj omogući da ostane u njihovoj kući ako to želi. Devojka je bila zatečena ovom odlukom. Očekivala je da će je poslati nazad, ali umesto toga, pružena joj je prilika da ostane.
Meseci su prolazili, a devojka je polako prestajala da tuguje. Počela je da radi na imanju sa ostalim ukućanima, njena mladost i energija vraćali su život u domaćinstvo. Jednog dana, najstarija kćerka prišla joj je i rekla: „Otac bi bio ponosan da te vidi ovako. Možda nije dočekao sina, ali ti si postala kao sestra.“ Devojka se prvi put iskreno nasmešila, shvatajući da sudbina nije bila onakva kakvu je očekivala. Umesto života u strahu, sa mužem kojeg nije volela, sada je imala sigurnost i novu porodicu.
Vremenom, selo je prestalo da je ogovara. Ljudi su počeli da je poštuju jer nije pobegla, nije tražila razvod, niti pravila scene. Ostala je, poštovala ime svog muža, i trudila se da bude deo porodice. Prošle su tri godine, a devojka je upoznala mladića iz susednog sela. Bio je siromašan, ali pošten i vredan. Njegova porodica ju je prihvatila, a deca njenog prvog muža blagoslovila su njen novi brak.
Na dan svoje druge svadbe, devojka je položila cveće na grob svog prvog muža i tiho šapnula: „Hvala ti što si mi dao novi početak.“ Njen život je sada bio potpuno drugačiji – bez straha, bez tuge, sa slobodom da bira. I ovaj put, birala je ljubav
