BONUS TEKST:
U svakodnevici prepunoj rutina i poznatih lica, ponekad se desi trenutak koji sve to preokrene. Jedan neočekivan susret, pogled ili rečenica može da poremeti ustaljeni ritam, unese nemir, ali i otvori nove vidike. Takvi trenuci nas često podsete da nismo do kraja formirani, da u nama još postoji prostor za pitanja, sumnje, otkrivanja. Nisu najavljeni, ne dolaze uz upozorenje – jednostavno se dogode, i kao trag u pesku, ostanu urezani u nama. U tim trenucima duša se uznemiri, ali i oživi, podsjećajući nas da još uvijek postojimo izvan svakodnevne automatike.
U jednoj sasvim drugoj dimenziji svakodnevice, postoji svet ukusa i mirisa, onaj koji nas vraća u detinjstvo, u domove naših baka, u toplinu prazničnih večera. U tom svetu posebno mesto ima kadaif – poslastica čije poreklo vodi na Bliski istok, ali je vekovima deo kulinarskog identiteta i Balkana i Sredozemlja. Pripremljen od tankih, gotovo nitastih traka testa, koje se slažu i prelivaju slatkim sirupom, kadaif je spoj tekstura i ukusa koji se pamte.
Njegova istorija datira još iz vremena Osmanskog carstva, a ime mu potiče od arapske reči koja opisuje njegov oblik. Iako je izgledom sličan nekim drugim slatkišima, poput kunafe, specifičnost mu je u načinu pripreme testa. Tanke niti nastaju tako što se smesa sipa na vrelu ploču kroz usko sito, brzo suši i postaje osnov za dalje kulinarsko čudo.
Kadaif se ne priprema svuda isto. U Turskoj je najčešće punjen orasima ili pistaćima, u Grčkoj se nekad koristi med umesto sirupa, dok se u arapskim zemljama često puni sirom i preliva raskošnim sirupima. U Bosni se sprema s jednostavnošću – orasi i šećer, uz obavezni dodatak limuna koji osvežava slatkoću. U Egiptu, poznat pod imenom knafeh, ova poslastica može sadržati i kremaste nadeve.
Osnovni recept, naročito kada je reč o domaćoj varijanti, uključuje oko 500 grama kadaif testa, sitno seckane orahe, puter i sirup od šećera, vode i limunovog soka. Testo se pažljivo odvaja, premazuje puterom, polaže u posudu, prekriva nadevom, zatim opet slojem testa i peče do zlatno-smeđe boje. Nakon pečenja, još topao kolač se preliva gustim sirupom. Tada kadaif upija sav taj aromatični slatki sok i postaje sočan i bogat.
Iako veoma ukusan, kadaif je i kalorijski snažan. U 100 grama ove poslastice nalazi se oko 350 kalorija, sa značajnim sadržajem masti, šećera i ugljenih hidrata. Ipak, prisustvo oraha i pistaća može doprineti unosu zdravih masti i vlakana, pa iako je reč o slatkišu, nije potpuno bez koristi po organizam – ako se konzumira umereno.
U kulturnom smislu, kadaif je mnogo više od običnog dezerta. Na Balkanu, često se priprema za velike praznike i porodična okupljanja, dok je u islamskom svetu neizostavan deo iftarskih trpeza tokom Ramazana. U Grčkoj se tradicionalno sprema za Uskrs, a u mnogim arapskim zemljama za svadbe i svečane ručkove. Njegova prisutnost u važnim trenucima nije slučajna – donosi osećaj slavlja, zajedništva i tradicije.
Zanimljivo je što kadaif nije ograničen samo na klasičan način posluživanja. U nekim krajevima služi se sa sladoledom ili kremastim nadevima, negde se koristi kao punjenje za pite, dok se u Palestini i Libanu pravi u verziji sa sirom i zove se kunafa nabulsi. U Srbiji i Bosni često se prodaje gotov, već preliven sirupom, dok neki još čuvaju običaj da ga prave od nule – u krugu porodice.
Danas, kadaif sve više dobija i moderne varijante – sa dodatkom čokolade, narandžine kore, pa čak i egzotičnih začina poput kardamoma. Mlade generacije ga otkrivaju kroz kombinacije sa sladoledom od vanile ili maskarpone kremom, a pojedini restorani ga pretvaraju u pravu gastronomsku atrakciju. Tako tradicija pronalazi novi život, a kadaif izlazi iz okvira običnog kolača i postaje most između prošlog i savremenog doba.
Kadaif se čuva lako – na sobnoj temperaturi pokriven krpom može opstati nekoliko dana, a u frižideru i do nedelju. Ipak, hlađenjem može izgubiti deo svoje hrskavosti, pa se preporučuje serviranje na sobnoj temperaturi.
Kao i u onim važnim trenucima koje život iznenada servira – tako i kadaif ostaje urezan u sećanju. Ne samo po ukusu, već i po emociji koju nosi sa sobom. Bilo da se jede uz kafu, uz tišinu ili uz razgovor, on ima tu retku moć da povezuje, da nas vraća korenu i da nas podseća koliko su jednostavne stvari – najlepše. U zalogaju ove poslastice često se krije i cela porodična istorija, prošlost pretočena u miris i ukus, uspomena koja se ne zaboravlja.
