Na dan Zadušnica, pravoslavni vernici se, prema dugoj tradiciji, okupljaju kako bi se setili svojih pokojnih i molili za njihove duše. Uobičajeno je da se tada posete grobovi najbližih, zapale sveće i ode u crkvu gde se služi Liturgija i čita parastos posebna molitva za preminule.
Ipak, smisao ovog praznika nije isključivo vezan za odlazak na groblje. Oni koji nisu u mogućnosti da obiđu grobove svojih najmilijih mogu zapaliti sveću u crkvi, jer sama suština jeste u molitvi, veri i sećanju. Čak i ako neko ne stigne do hrama, preporučuje se da u svom domu upali kandilo kao znak poštovanja i molitve za upokojene.
- Zadušnice se u crkvenom kalendaru obeležavaju četiri puta godišnje i uvek padaju u subotu. To nije slučajno, jer je subota od davnina smatrana danom posvećenim mrtvima. Ipak, pored ovih velikih Zadušnica, svaka subota u godini može biti posvećena molitvi za preminule. Vernici tada, makar u krugu doma ili u crkvi, upale sveću i u tišini se sete svojih pokojnika. Ovi trenuci se nazivaju i male zadušnice, a njihov smisao je u neprekidnom održavanju veze između živih i onih koji su prešli u večnost.
Među svim ovim danima posebne su Miholjske zadušnice. One se obeležavaju u prvu subotu pre praznika Miholja i za razliku od ostalih nisu opšteprihvaćene u celokupnom pravoslavnom svetu, već su svojstvene našem narodu i našoj crkvi. Upravo zbog toga nose i posebnu toplinu i značaj, jer svedoče o duhovnom nasleđu koje se vekovima neguje među vernicima na ovim prostorima.
Običaji vezani za Zadušnice duboko su simbolični. Kada vernici odlaze na Liturgiju, oni sa sobom donose kuvano žito, poznato i kao koljivo. To jelo nije slučajno izabrano – zrno koje se sadi u zemlju i potom iz njega niče novi život simbolizuje vaskrsenje i veru u večni život. Pored žita, u crkvu se nosi i crno vino, koje se doživljava kao znak Božjeg milosrđa i očišćenja od greha. Tu su i sveće, koje svojim plamenom predstavljaju Hristovu svetlost i putokaz duši u večnosti. Vernici donose i spisak imena svojih pokojnika, kao i novčani prilog, u skladu sa mogućnostima, kao dar i pomoć crkvi.
Posle Liturgije i služenog parastosa, vernici obično odlaze na grobove svojih dragih, gde sveštenik može obaviti pomen i okaditi grobno mesto. Tamo se pale sveće, izgovaraju molitve i deli uspomena. Međutim, ukoliko je pokojnik sahranjen daleko i nije moguće otići do samog groba, pomen se može učiniti i u crkvi. Tako se pokazuje da molitva ima snagu bez obzira na fizičku udaljenost, jer se ljubav i sećanje ne mogu ograničiti mestom.
- Molitve koje se izgovaraju na Zadušnice nose duboku poruku nade i utehe. U njima se Gospoda moli da se seti svih preminulih – naših očeva, majki, braće i sestara, svih onih koji su usnuli u veri i nadi na vaskrsenje. Vernici mole da im budu oprošteni i svesni i nesvesni grehovi, kao i da njihove duše nađu mir na mestima svetlosti i odmora, daleko od bola i žalosti. Završne reči molitve podsećaju da je Hristos sam život, vaskrsenje i pokoj svih usnulih, što unosi utehu u srca onih koji ostaju.
Zadušnice ne predstavljaju samo prisećanje na smrt, već pre svega izraz nade u večni život. One podsećaju vernike da smrt nije kraj, već prelazak u drugi oblik postojanja, gde ljubav i molitva ne prestaju. Zbog toga je i običaj da se tih dana deli hrana siromašnima ili da se učini dobro delo u spomen na pokojnika. Na taj način se pokazuje da se sećanje na voljene nastavlja kroz dela ljubavi i dobrote.
Posle Miholjskih Zadušnica slede Mitrovske zadušnice, koje se u narednoj godini obeležavaju 11. januara. Svaka od ovih Zadušnica ima svoju posebnu težinu i ulogu u crkvenom životu, ali svima je zajedničko da učvršćuju osećaj zajedništva između živih i mrtvih, vere i večnosti.
Suština ovog praznika može se sažeti u jednoj misli: Zadušnice su vreme kada se pale sveće, ali i kada se u srcima vernika pali toplina sećanja. One su prilika da se obnovi veza sa precima, da se učvrsti vera u Hristovo vaskrsenje i da se kroz molitvu pronađe uteha i mir. Kroz običaje, molitve i simboliku, ovaj dan podseća da ljubav nikada ne prestaje, a sećanje je most koji povezuje dva sveta
