U današnjem članku vam pišemo o vezi između Halida Bešlića i Emira Kusturice, dvoje ljudi koji su tokom godina izgradili snažno prijateljstvo koje je opstalo i kroz teške ratne godine. Iako su se životni putevi ovih muzičara i reditelja razlikovali, njihova veza ostala je neraskidiva, a njihov odnos je uvek bio obeležen iskrenim poštovanjem i prijateljstvom.
Halid Bešlić, pevač poznat po svom ogromnom srcu i pesmama koje su osvajale ljude širom Balkana, bio je i veliki prijatelj reditelja Emira Kusturice. Iako su ratna dešavanja tokom 90-ih godina razdvojila mnoge ljude, Bešlić i Kusturica ostali su bliski, a njihov odnos nije pokolebao ni rat, ni razdaljina. Kusturica, koji je napustio Sarajevo zbog rata, nije se nikada vratio, ali Halid je uvek bio spreman da ga podrži.
U razgovoru o svom prijatelju, Kusturica je rekao: “Nije bilo čoveka koji peva i zlo ne misli kao što je bio Halid Bešlić. Niko nije opevao ljubav i dobrotu kao on.” Ove reči potvrđuju duboku emociju i poštovanje koje su između njih vladali. Kusturica je smatrao da je Halid otelotvorio ljudsku dobrotu kroz svoje pesme, koje su odjekivale kroz teške godine devedesetih i ostale u srcima mnogih, čak i danas.
Rat je, kako to često biva, bio ozbiljan test za prijateljstva, ali Bešlić i Kusturica nisu dopustili da ih razdvoji ni razmišljanje o nacionalnim i političkim razlikama. Halid je, govoreći o tim godinama, podelio emotivna sećanja. Iako se vratio u Sarajevo tokom primirja, prizori uništenog grada, poput Dobrinje koja mu je podsećala na Hirošimu, ostali su mu urezani u sećanju.
- Ipak, nije zaboravio ni pomoć koju je pružio onima koji su najviše stradali. “Tada sam doneo 100.000 maraka i za sat vremena su pare bile podeljene. Rekao sam kumu da svi donesu lične karte da potpišu kad uzmu novac. Tada je bio užasno potreban novac.” Ove reči govore o tome koliko je Bešlić bio predan pomaganje ljudima u teškim vremenima, bez obzira na sve.
Međutim, Kusturica i Bešlić nisu bili samo prijatelji tokom rata, već su ostali povezani i nakon rata, uprkos različitim životnim odlukama. Halid je priznao da ga je razočaralo što se Kusturica nije vratio u Bosnu nakon što je rat završio. “Ja sam zamerio onima koji su agitovali protiv Bosne, onima koji su radili protiv Bosne. Onima koji su otišli nema se šta zameriti.” Iako su se prijatelji razdvojili fizički, Halid je uvek imao topli pogled na Kusturicu i nastavio ga je smatrati svojom “slabošću”. Svojim emocijama, Halid je ponekad bio razočaran ponašanjem ljudi, jer rat je u njemu probudio duboka osećanja gubitka i tuge.
Bešlić je govorio o ratnoj stvarnosti s puno patosa, ističući da je rat “najgore što nam se moglo desiti”. Unatoč tome, i dalje je bio duboko vezan za svoju domovinu, Bosnu, koju je voleo zbog njene prirodne lepote. Zamišljajući šume, reke i planine, Halid nije mogao da zaboravi sve ono što je njegovu domovinu činilo posebnom. Njegovo srce je bilo ispunjeno tugom zbog svega što je Bosna prolazila tokom ratnih godina.
Priča o Halidu Bešliću i Emiru Kusturici pokazuje kako istinsko prijateljstvo može preživeti čak i kroz najteže i najrazornije periode. Bez obzira na razlike i životne puteve koji su ih odveli u različite pravce, njihova povezanost ostala je nepromenjena. Kusturica je još jednom potvrdio da je Bešlić bio više od pevača – bio je simbol dobrote, ljubavi i iskrenosti, i to ne samo kroz svoje pesme, već i kroz svoj život
