U današnjem članku vam donosimo priču djevojčice koja šokira.Majka ju je kao bebu zatvorila kovčeg u kojem je živila 12 godina.Priča koja naprosto šokira a mi vam prenosimo je u cijelosti.
Teško je poverovati da je rukovodstvo kolhoza tokom sedamdesetih godina prošlog veka moglo zatvarati oči pred učestalim pijanstvima radnika na farmama. Životinje su morale biti nahranjene, napojene i pomužene svakog dana, ali, kako pokazuje potresna priča Ljubov Mihalicine iz sela Aleksandrovsko u Kirovskoj oblasti, sistemska nebriga i zlostavljanje ponekad nisu nailazili na kaznu.
- Ljubov Mihalicina je radila kao mlekarica, ali je zbog problema sa alkoholom često izostajala s posla. Bila je povučena žena, nesigurna u sebe i uverena da je niko ne voli. Iz dana u dan se sve više okretala alkoholu kako bi ublažila osećaj usamljenosti. Živela je sama, a kada je ostala u drugom stanju, njena trudnoća prošla je nezapaženo. Zbog punačke građe, niko nije primetio promene na njenom telu. Nije se javila lekaru niti registrovala trudnoću.
Godine 1977, Ljubov se porodila sama, u svojoj kući, bez ikakve medicinske pomoći. Rodila je devojčicu, ali u selu niko nije čuo plač novorođenčeta, niti je išta u njenom životu odavalo da se nešto promenilo. Nastavila je da pije i povremeno odlazi na posao, kao da se ništa nije dogodilo.
Majčinski instinkt kod nje nikada se nije probudio. Sve što je uradila bilo je da isprazni stari drveni sanduk i u njega položi dete. U tom sanduku devojčica je provela sledećih 12 godina svog života.
Unutar tog skučenog prostora devojčica je jela, spavala, igrala se i obavljala nuždu. Majka je povremeno praznila sanduk od ostataka detetove svakodnevne aktivnosti. Ishrana se svodila na mleko i hleb, a ponekad je dobijala ostatke hrane iz kolektivne menze koje je Ljubov donosila pod izgovorom da su za pse.
- Dete je živelo u potpuno nehumanim uslovima. Nikada nije videlo sunčevu svetlost, nije naučilo da hoda, govori ili koristi pribor za jelo. Najverovatnije bi tako ostalo do kraja njenog života da 1989. godine nije došlo do tragedije koja je razotkrila strašnu tajnu.
Ljubov se nije pojavila na poslu nekoliko dana, što kolegama nije bilo neobično s obzirom na njen način života. Međutim, trećeg dana jedna smenska radnica odlučila je da je poseti. Vrata su bila otključana, a Ljubov je zatečena mrtva, pognuta nad stolom. Kasnije je utvrđeno da je preminula od srčanog udara.
Tokom uviđaja, iz ugla sobe dopirali su čudni zvuci. Na šporetu je stajao stari sanduk. Ispostavilo se da zvuci nisu dolazili od pacova, kako su isprva pomislili, već iznutra. Kada su otvorili sanduk, prisutni su zanemeli od užasa.
Unutra je ležalo biće nalik detetu, prljavo i izobličeno. Imalo je dugu, zamršenu kosu, deformisane udove i bilo obučeno u poderane krpe. Smrad je bio nepodnošljiv. Devojčica je pokušala da izgovori reči, ali su one zvučale nerazgovetno, poput psovki. Pokretima je davala do znanja da je gladna. Predsednik kolhoza, koji je stigao po pozivu, onesvestio se kada je video prizor. Selo je bilo šokirano – niko nije znao da se u toj kući nalazi dete.
Devojčica je odmah prebačena u bolnicu. Lekari su utvrdili da ima između 10 i 12 godina, iako je bila visoka svega 60 centimetara. Njeno telo bilo je deformisano od dugog sedenja u sanduku – noge su atrofirale, a ruke bile slabo razvijene. Iako nije imala zarazne bolesti, unutrašnji organi su bili u lošem stanju, a psihičko zdravlje ozbiljno narušeno.
Nakon bolnice, devojčica je smeštena u dom za decu sa invaliditetom u Muriginsku. Budući da njeno pravo ime nije bilo poznato, nazvali su je Maša Mihalicina. Nije znala da koristi kašiku, da se oblači niti je razumela osnovne društvene norme. Plašila se ljudi i svetlosti; oči su joj suzile na sunčeve zrake. Hodanje na dve noge za nju je bilo nepoznat pojam, pa se kretala puzeći.
Uz pomoć lekara i vaspitača, Maša je vremenom počela da se menja. Naučila je da govori, pravila je jednostavne rečenice i čak je stekla prve prijatelje. Strahote života u sanduku polako je potiskivala iz sećanja, što su stručnjaci protumačili kao oblik psihičke odbrane.
