Priča Hajrudina iz Kladnja čovjeka radnika koji je spasio bebu.Odgajao ju je sa puno ljubavi ali su se njeni roditelji pojavili tek kroz nekoliko godina i odveli djevojčicu.Hajrudin kaže i ako mu je teško ipak dao je nekome šansu da živi.
Hajrudin Begić, 73-godišnjak iz sela Ravne kod Kladnja, nosi sa sobom više od pedeset godina radnog iskustva, ali i jedan život obojen hrabrošću, patnjom i humanošću. U penziju je otišao sa 61 godinom, a iza sebe je ostavio čak 51 godinu radnog staža, velikim delom provedenog u izuzetno teškim i opasnim uslovima. Bez obzira na okolnosti, često je bio onaj koji rizikuje svoj život – kako bi spasio tuđi.
Kroz decenije rada, nikada se nije štedio. Bio je fizički radnik, majstor, predvodnik ekipa, ali nikada direktor, kako sam ističe. I kada je izgubio nogu, nije stao. Taj gubitak, koji bi mnogima bio kraj, za njega je bio još jedan izazov koji je prihvatio bez gorčine.
Tokom ratnih godina, radio je kao komandir čete za uklanjanje mina, i upravo tada doživeo je jednu od najtežih nesreća u svom životu. Prilikom uklanjanja eksplozivne naprave sa kolegom, mina je eksplodirala. Ostao je bez noge, ali umesto da klone duhom, on je ostao pribran. Skinuo je svoj opasač, čvrsto ga zavezao iznad povrede da zaustavi krvarenje i stavio kapu na ranu. Potom je, ranjen i sam, pešačio više od tri kilometra do sigurnosti. Bez panike, bez suza. Bio je svestan da mora da preživi. I uspeo je.
Ali ono što ga posebno izdvaja nije samo njegova ratna hrabrost, već čin humanosti koji se i danas prepričava s dubokim poštovanjem. U godinama kada su nestašica, strah i očaj bili svakodnevica, naišao je na scenu koja bi slomila i najtvrđe srce. Ispred njega se kretala žena s bebom, devojčicom starom svega pet meseci. Uz dete je nosila i jedan kilogram soli – tada luksuz koji je platila 25 evra. Umorna, iscrpljena, na ivici snage, u jednom trenutku je pokušala da baci dete u reku, nemoćna da ga više nosi.
U trenutku, Hajrudin je reagovao instinktivno. Skočio je, spasao bebu iz vode i predao je ženi po imenu Paša, koja nije mogla da ima svoju decu, ali je imala srce puno ljubavi. Devojčica je pronašla dom, toplinu i nežnost. Ipak, ni taj spokoj nije potrajao. Nakon šest godina, biološki roditelji su se pojavili i, bez ikakvog objašnjenja ili sudskog postupka, odveli dete, kao da godine brige i ljubavi nisu postojale. Iako je to bolelo, Hajrudin zna da je tada spasao jedan život i dao šansu za budućnost.
I danas, iako već više od decenije u penziji, Hajrudin ne miruje. I dalje pomaže komšijama, učestvuje u lokalnim akcijama, zrači energijom i skromnošću. Radio je teške fizičke poslove, sa beneficiranim stažom, ali ne traži sažaljenje ni posebne privilegije. Ono što ga pokreće jeste unutrašnji osećaj dužnosti i solidarnosti.
Na pitanje da li mu je ikada bilo žao što je izgubio nogu, bez oklevanja odgovara da nije. „Da nije noge, možda ne bi bilo mene“, kaže iskreno. Život mu je ostao, i na tome je zahvalan.
Priča Hajrudina Begića nije priča o nesreći, već svedočenje o otpornosti, časti i hrabrosti. Njegov život je lekcija da ni najteže okolnosti ne mogu slomiti onoga ko veruje u dobro, u ljude i u smisao pomaganja. I bez obzira na godine, on ostaje uzor – mirni heroj iz senke, koji nikada nije tražio slavu, ali je svojim delima zaslužio poštovanje čitavog naroda.
