Dok mnogi ljudi danas traže utehu u lekovitim travama i starim narodnim običajima, Crkva neprestano podseća da vera nije niz rituala ili običaja, već je pre svega život vođen ljubavlju i dela u skladu sa Jevanđeljem.
Pravo osveženje duše dolazi kroz iskrenu molitvu i pokajanje, a ne kroz praznoverje koje često preplavljuje narodne običaje.U trenucima kada srpski narod najdublje oseća svoju duhovnost i okuplja se oko ikona i hramova, dešava se zanimljiv paradoks: najveća iskušenja ne dolaze u svakodnevnim situacijama, već upravo na najsvetije praznike. Jedan od takvih dana je Uspenje Presvete Bogorodice, poznato i kao Velika Gospojina, kada se vernici prisećaju Božje Majke i njenog preobraženja u večni život. Nažalost, mnogi veru tada svode na običaje, a prava duhovna snaga ostaje zanemarena.
- Narodna tradicija bez sumnje obiluje običajima – od prikupljanja lekovitih trava do pripremanja posebnih jela. Ipak, mnogi od tih običaja imaju paganske korene, dok su drugi vremenom preoblikovani ili čak izmislili kako bi zadovoljili radoznalost. Verovanje da će sreća stići ako se izbegne neka svakodnevna radnja ili da će božanski blagoslov doći jednostavnim simboličnim gestom, poput branjenja bosiljka, nema nikakve veze sa pravom verom – to je praznoverje.
Vladika Jovan, u svojoj propovedi, naglašava važnost dela u veri. On ističe: vera bez dela nema pravu vrednost. Ako se ispoveda verovanje u jednog Boga, a život vodi na način koji je suprotan toj veri, takva praksa ne vodi spasenju. Njegove reči upućuju na to da vera nikada ne sme biti samo puka tradicija ili skupljanje običaja. Vera treba da bude živa, praktična i vođena ljubavlju prema bližnjima.
Mnogi ljudi i dalje smatraju da je dovoljno prisustvovati crkvenim službama i pridržavati se formalnih običaja, ali Vladika Jovan jasno poručuje da ako je vera svedena samo na rituale i tradiciju, od nje nema velike koristi. Prava snaga vere ogleda se u tome koliko je ona iskreno pretočena u dela, koliko pomaže ljudima, isceljuje dušu i vodi ka spasenju.
- Crkva stalno poziva vernike da se fokusiraju na molitvu, pokajanje i unutrašnju obnovu, a ne na sujeverje ili praznoverne običaje. Na dan Velike Gospojine čita se posebna molitva, koja osnažuje veru i podseća vernike da kroz duhovnu praksu čovek može pronaći snagu, utehu i blagoslov.
Velika Gospojina nije dan za praznoverja i pogrešna uverenja. To je prilika da se oslobodimo starih navika koje nisu u skladu sa istinskom verom, da preispitamo svoja dela i obnovimo duh kroz iskrenu molitvu. Pravo značenje ovog praznika ogleda se u povezivanju sa duhovnom snagom Presvete Bogorodice, kroz koju se čovek osnažuje i prima blagodet u svoj život.
Umesto da se vera svede na rituale ili praznoverne običaje, Velika Gospojina pruža trenutak za dublje razmišljanje o sopstvenom životu, moralnim vrednostima i unutrašnjem miru. Ovo je vreme kada vernici treba da se okrenu duhovnom preobražaju, da kroz molitvu, pokajanje i dobra dela pokažu da vera nije samo tradicija, već živi i aktivni odnos sa Bogom.
Upravo kroz takav pristup, vera postaje sredstvo za lični rast i osnaživanje zajednice, a ne praznovanje bez stvarnog značenja. Duhovni život, po pravoj veri, vodi čoveka ka istinskoj sreći i unutrašnjem miru, za razliku od praznoverja koje daje samo prividne koristi.
Velika Gospojina nas podseća da je pravi put vere u delima ljubavi, u pokajanju, i u stalnoj vezi sa Bogom kroz molitvu. Prava duhovna snaga ne dolazi iz spoljašnjih rituala ili narodnih običaja, već iz unutrašnje promene, iz iskrenog traženja blagoslova, iz težnje da se život živi u skladu sa Jevanđeljem. Praznici poput ovog služe da podsete vernike na pravu suštinu vere: da bude praktična, iskrena i životvorna.
