Jako visoke temperature a koje su prisutne na Balkanu u posljednjih par dana, jako teško padaju svim ljudima. Nisu samo u opasnosti, stariji, nego i oni mlađi, koji jako teško podnose ove temperature….
U poslednjem periodu, pažnja javnosti usmerena je na jednog poznatog umetnika koji se ne nalazi u žiži interesovanja zbog svoje karijere, već zbog svoje lične borbe. Bojan Tomović, nekada veoma popularan pevač i miljenik publike, danas se suočava s ozbiljnim životnim izazovima koji prevazilaze granice estradne svakodnevice. Ono što se događa nije samo njegova privatna drama, već i ogledalo dubljih porodičnih i društvenih problema koji često ostaju nevidljivi – skriveni iza zidova porodičnih domova i maskirani lažnim osmesima.
Njegova trenutna situacija uključuje hospitalizaciju u psihijatrijskoj ustanovi, a prema njegovim rečima, do svega je došlo nakon burnog i bolnog sukoba sa članovima porodice. Incident se dogodio kada su ga, kako tvrdi, majka i ujak izbacili iz kuće, što je kulminiralo dolaskom policije i njegovim prisilnim smeštanjem u bolnicu. U emotivnom trenutku, Tomović je reagovao impulsivno, dodatno komplikujući već narušene porodične odnose. Otvoreno govori o tome kako je, nakon što mu je majka ugasila cigaretu u čašu iz koje je pio, osetio poniženje, odbačenost i duboku emotivnu ranu.
Posledice sukoba bile su ozbiljne – zabranjen mu je kontakt sa sopstvenom majkom i ujakom, što ga je dodatno emocionalno destabilizovalo. Iako bez ustezanja priznaje da i sam nosi svoje slabosti, Bojan ne krije ni gorčinu i razočaranje u ponašanje najbližih. Ove okolnosti pokazuju koliko porodične tenzije mogu biti razorne za mentalno zdravlje pojedinca, naročito kada izostanu empatija, dijalog i podrška u kriznim trenucima. Njegove reči: „Nisam svetac, ali ni oni nisu bezgrešni“, svedoče o bolnoj istini da u porodičnim sukobima retko ko izlazi neokrznut.
Osim porodičnih trzavica, Bojan se otvoreno suočava sa dijagnozom bipolarnog poremećaja, koji za njega predstavlja svakodnevnu borbu između euforičnih visina i dubokih padova. Trenutno je ponovo u bolnici, gde prolazi kroz terapiju koja uključuje litijum i blage elektrošokove. Ne krije nadu da će ova terapija doprineti stabilizaciji njegovog stanja i pomoći mu da vodi kvalitetniji i mirniji život. Njegov slučaj osvetljava važnu, a često zanemarenu temu – stigmatizaciju mentalnih bolesti. Iako se o ovim temama sve češće javno govori, Bojanova priča ima dodatnu težinu upravo zbog njegove iskrenosti. On ne beži od ranjivosti, ne skriva bol, već govori otvoreno, čime daje glas svima onima koji se i dalje bore u tišini.
Posebno je potresan deo njegove ispovesti u kojem govori o emocionalnoj distanci od majke. Pitanje koje postavlja: „Kakva je to majka koja svom sinu govori da će ga smestiti u dom za nezbrinutu decu?“, ne odražava samo ogorčenost, već i očajničku potrebu za ljubavlju, prihvatanjem i razumevanjem. Te reči odzvanjaju kao krik iz duše – onaj koji ne traži osudu, već zagrljaj.
Uprkos svemu, Bojan ne gubi veru u ono što ga oduvek pokreće – muziku. Ona je njegova luka spasa, lek za dušu i jedino oružje kojim se bori protiv tame. U trenucima kada peva, kako kaže, bol nestaje, a svet dobija boje. Komponovanje i pisanje pesama za njega nisu samo umetnički izraz, već i oblik terapije. Kroz umetnost oslobađa unutrašnju tenziju, leči svoje rane i ponovo pronalazi smisao.
Povratak muzici za Bojana nije samo profesionalni izazov, već i životna misija. Njegove pesme sada nose još dublju emociju – one su svedočanstvo borbe, padova i ustajanja. Time ne samo da pomaže sebi, već i inspiriše druge da potraže svetlost u mraku, da se ne stide svoje borbe, i da veruju da posle kiše ipak dolazi sunce.
Ova priča, iako lična, otvara važno društveno pitanje – koliko znamo da prepoznamo i pružimo podršku onima koji se bore s unutrašnjim demonima? Koliko često izostaje empatija upravo tamo gde je najpotrebnija – u porodici? Bojanov primer nas podseća da je vreme da promenimo način na koji gledamo na mentalno zdravlje, da razgovaramo, da slušamo i da budemo tu jedni za druge.
Na kraju, ono što ostaje kao najvažnija poruka jeste da borba sa sobom nije znak slabosti, već hrabrosti. I treba mnogo snage da se pokaže ranjivost – javno, bez maski. Bojan to čini iskreno, bez ulepšavanja, i u tome leži njegova snaga. Njegova priča nije samo svedočanstvo, već i poziv da budemo bolji ljudi – saosećajniji, otvoreniji i spremniji da pružimo ruku onima kojima je najpotrebnija.
