U današnjem članku pišemo o tragičnoj, ali snažnoj ljubavi koja je nastala u najtežim vremenima, tokom Drugog svetskog rata. Reč je o Enveru Šiljku i Fridi Laufer, dvoje mladih ljudi koji su se voleli u svetu punom mržnje, rata i patnje, a njihova priča ostavila je dubok trag i u srcima svih koji su je čuli.
Enver i Frida nisu samo bili zaljubljeni, oni su zajedno delovali za viši cilj – borbu protiv okupacije, borbu za slobodu i pravdu. Njihova ljubav nije bila samo osobna, već je bila duboko ukorenjena u ideologijama i borbenom duhu koje su delili. Iako je njihov život bio prepun opasnosti i nepravde, oni su ostali dosledni svojim uverenjima do poslednjeg trenutka, plaćajući najskuplju cenu za svoju ljubav i slobodu.
Enver je rođen u Bosanskoj Gradišci 1919. godine. Odrastao je u siromaštvu, u porodici koja nije imala mnogo, ali je ipak uspeo da se obrazuje i postane ključni član Komunističke partije Jugoslavije. Njegova borba počela je još u mladosti, kada je bio aktivan u omladinskim i radničkim organizacijama. Unatoč tome što nije imao mnogo sredstava, Enver je bio intelektualac sa jasnim političkim ciljevima, i brzo je postao poznat po svom angažmanu. Kao student u Banjaluci, bio je isključen iz škole zbog političkih aktivnosti, a potom je nastavio školovanje u Osijeku, gde je zarađivao kao privatni učitelj. Njegova strastvena borba za prava radnika i omladine bila je samo početak puta koji će ga odvesti u borbu protiv okupatorskog režima.
- Frida Laufer, Jevrejka iz Tuzle, bila je njegova partnerka, a zajedno su postali simbol otpora protiv nacističke okupacije. Frida, kao i Enver, bila je posvećena borbi za slobodu i pravdu, i njihova ljubav je bila podjednako politička kao i osobna. U trenutku kada su se zaljubili, oboje su znali da je njihov život pod pretnjom, ali nisu odustajali. Njihova veza bila je simbol nade u svet koji je tada bio na ivici propasti.
Kada su u julu 1941. godine planirali prelazak husinskih rudara u partizane, njihova misija je završena katastrofom. Ubrzo nakon što su se smestili u Drežnik, u blizini Tuzle, bili su izdati i uhapšeni od strane ustaške policije. Po povratku u Tuzlu, Enver i Frida su bili suočeni s brutalnim ispitivanjima, a Enver je bio osuđen na smrt. Zbog svog političkog angažmana, on je odbio pomilovanje, smatrajući da mu okupatorski sud nije mogao suditi. Njegovo hrabro ponašanje pred smrt bilo je simbol njegovog karaktera – uprkos tragičnom ishodu, Enver je ostao dosledan svojim vrednostima do poslednjeg trenutka.
Pre nego što je streljan 5. septembra 1941. godine, Enver je, sa poslednjim snagama, pevao pesmu koju je napisao za svoju voljenu Fridu – „Je l’ ti žao što se rastajemo?”. Ova pesma postala je simbol njihove neuništive ljubavi, a Enverove reči u trenutku smrti: „Pucajte, fašistički psi, možete ubiti mene, ali Komunističku partiju nikada!” – odjeknule su širom Bosne, ostavljajući snažan utisak na sve koji su to čuli.
Frida, koja je bila uhapšena nakon Enverove smrti, prebačena je u logore. Njena sudbina bila je još tragičnija – prošla je kroz logore Gospić, Loborgrad i, na kraju, Aušvic, gde je ubijena 1942. godine. Ipak, pre nego što je otišla u smrt, u logoru Jasenovac je rodila Enverovo dete. Iako nije bila sigurna da li je Enver preminuo, u poslednjim dopisnicama koje je poslala svojoj sestri iz logora, ona je pitala za njega, ne verujući u to da je zaista ubijen.
Danas, uspomena na njihovu ljubav živi kroz pesmu, kroz roman „Slana zemlja” Jasmina Imamovića i kroz „Most narodnog heroja Envera Šiljka i Fride Laufer” u Tuzli, koji je postao simbol ljubavi, borbe i nade. Most, iako popularno nazvan „Most ljubavi”, podseća na njihovu besmrtnu povezanost, na ljubav koja je opstala uprkos smrti i patnji. Enver i Frida nisu samo bili simbol ljubavi, već su postali i heroji otpora, i njihova priča i dalje živi u srcima onih koji se sećaju
