U današnjem članku prenosimo vam priču žene koja je vjerovala u porodicu a izdata je najgori mogući način.U nastavku van prenosimo njenu priču…
Slađana V. iz Subotice verovala je da gradi život sa čovekom koji je njena stena, njena sigurnost i partner u svakom smislu. Dvadeset godina braka, četvoro dece, dani ispunjeni zajedničkim obavezama, noći u kojima su zajedno planirali budućnost – sve je, kako kaže, bilo u znaku ljubavi, poverenja i vere da su pravi tim.
Ali dve decenije kasnije, saznala je istinu koja joj je slomila srce i promenila način na koji gleda na ceo svoj život. Dok je ona vodila računa o deci i domaćinstvu, njen muž je, kako otkriva, godinama u tajnosti ulagao svaki dinar u kuću za svoju majku i brata.
„Rodila sam mu četvoro dece, verovala u svaki njegov korak, u svaku reč“, počinje Slađana, glasom koji odaje bol i razočaranje. „A onda, iz vedra neba, saznam da je sve vreme, dok sam ja štedela i odricala se, on slao novac svojoj porodici da zajedno grade kuću. Nisam imala pojma. A još manje sam znala da ga od tinejdžerskih dana privlače muškarci.“
Slađana priznaje da joj je najteže palo to što je bila poslednja koja je saznala. Cela Subotica, kako kaže, pričala je iza njenih leđa, dok je njen muž, uz osmeh i podignutu glavu, prijateljima govorio kako pomaže svojoj majci i bratu. „Govorio im je: ‘Nemojte pominjati Slađi, rešićemo mi to lagano.’ A ja sam u isto vreme preskakala sebi da bismo deci obezbedili makar minimum. Kupovala sam garderobu na akcijama, računala svaku paru, verujući da ulažemo u naš dom, u budućnost naše dece. A on je gradio nešto iza mojih leđa – i to ne za nas.“
Sada, kada pogleda unazad, oseća da je živela u zabludi. Upoznali su se kad je imala 22 godine. Bio je njen prvi i jedini. „Verovala sam mu bez zadrške. Bio je moj najbolji prijatelj, brižan muž, otac koji se uvek trudio da bude prisutan. Ili sam ja to tako zamišljala? Danas se osećam kao poslednja budala. Izdana. Razočarana. Uništena.“
- Najviše je, kaže, boli to što niko iz njegove porodice nije pokazao trunku zahvalnosti. „Njegova majka i brat – svi su znali. Niko mi ništa nije rekao, niko nije pokušao da me uključi ili makar kaže hvala. Osećala sam se kao žena koju su koristili za rađanje i podizanje dece, dok je njegova prava lojalnost bila drugde. Kao da sam bila neka kulisa u njegovom životu.“
Sada, svaki put kada ga vidi, u njoj se javlja mešavina besa i tuge. „Kako je mogao sve to da radi, a da me gleda u oči svaki dan? Kako sam mogla biti toliko slepa od poverenja?“
Ipak, i u trenucima kada se oseća slomljeno, Slađana se trudi da ostane prisebna zbog dece. „Znam da ne smem da dozvolim da njihovi životi budu upropašćeni zbog naših grešaka. Pokušavam da budem jaka, da ne prenosim svoju gorčinu na njih. Ali nije lako. U meni tinja razočaranje koje ne jenjava.“
Danas uči da stavi sebe na prvo mesto. Počinje da gradi novi identitet, daleko od uloge žene koja je ćutala i trpela. „Ne znam šta je sledeće. Možda razvod. Možda borba za ono što pripada meni i mojoj deci. Ali jedno znam – više nikada neću ćutati. Nikada više neću dopustiti da me neko drži u pozadini svog života, dok javno gradi budućnost s drugima.“
Slađana sada polako skuplja snagu da nastavi dalje. Možda ranjena i sa mnogo rana koje još krvare, ali i s odlučnošću da bude slobodna žena koja zna svoju vrednost. „Mislila sam da me brak čini kompletnom, a sad shvatam da sebe moram da sastavim iz početka. Ali ovaj put – zbog sebe, a ne zbog njega.“
