Elizabet Eberhar poznata švajcarska književnica i naučnica ruskog porekla, često je govorila da, čak i kada bi imala bezbroj prilika da menja svoj život, ne bi promenila apsolutno ništa.
Njena sudbina bila je neobična još od rođenja, ali niko nije mogao ni da nasluti da će ćerka ruskog sveštenika postati prava Arapkinja, žena koju se i danas s poštovanjem seća čitav Alžir.
- Rođena je 17. februara 1877. u Ženevi. Njen otac, Aleksandar Trofimovski, bio je nekadašnji pravoslavni sveštenik, ali i anarhista i ateista. Majka, Natali Morde, poticala je iz ruske aristokratije i pre nego što se udala za Trofimovskog, bila je u braku sa 40 godina starijim generalom Pavlom de Mederom, sa kojim je imala troje dece. Upravo je taj brak povezao porodicu sa Trofimovskim, jer ga je general angažovao kao učitelja za svoju decu. Međutim, između učitelja i ugledne žene planula je strast i oni su ubrzo napustili svoje porodice, krenuvši u zajednički život koji ih je vodio kroz Tursku i Italiju, sve dok se nisu nastanili u Švajcarskoj.
U tom neobičnom porodičnom spletu, 1887. godine rodila se Izabela. Registrovana je pod majčinim devojačkim prezimenom, jer Natali nije želela javno priznati svoju aferu sa Trofimovskim. Od detinjstva, Izabel je odgajana na poseban način. Dobila je izuzetno obrazovanje – učila je filozofiju, metafiziku, hemiju, istoriju i geografiju, a istovremeno se zaljubila u književnost. Već kao devojčica govorila je šest jezika: francuski, ruski, nemački, italijanski, a kasnije i latinski i arapski. Oduševljavala se delima Rusoa, Tolstoja, Zole, Bodlera i drugih velikih pisaca.
Njena povezanost sa islamom došla je upravo zahvaljujući ocu, koji joj je približio tu religiju. Sama Izabela je verovala da u islamu nalazi smisao, a njen život postajao je sve više prožet filozofijom fatalizma i osećajem da je sve predodređeno.
Nakon smrti roditelja ostala je bez sredstava za život. Status vanbračnog deteta zatvarao joj je mnoga vrata u tadašnjem društvu. Odlučila je da promeni svoj svet iz korena i da napusti Ženevu. Zahvaljujući znanju arapskog jezika, brzo se zbližila sa stanovnicima Alžira.
- Još tokom 1894. godine stupila je u kontakt sa francuskim oficirom Eženom Letorom, koji je bio smešten u Sahari. On ju je ohrabrio da zajedno sa bratom Augustinom započne novi život u severnoj Africi. Upravo to je i učinila – krenula je put Bona (današnja Anaba), a kasnije se potpuno uklopila u lokalnu kulturu.
Po dolasku u Alžir, shvatila je da kao Evropljanka ne može živeti slobodno. Zato je odlučila da promeni identitet i počela da se predstavlja kao muškarac pod imenom Si Mahmud Esadi. Nosila je mušku odeću, turban i burnus, čime je zadobila poštovanje i sigurnost među muslimanima. Prihvatila je islam i živela kao jedan od njih, dok su je francuski doseljenici gledali sa sumnjom i nerazumevanjem.
Izabel je pisala pod pseudonimom i objavljivala dela u kojima je izražavala snažnu antikolonijalnu poruku. Njene priče, poput „Infernalije“ i „Vizije Magreba“, donosile su slike severnoafričkog života i kritikovale francuski kolonijalizam. Ubrzo je stekla reputaciju hrabre žene koja se nije plašila da govori istinu.
- Tragedija je pogodila njen život kada je 1897. umrla majka, sahranjena pod islamskim imenom Fatma Manubija. Izabel je ostala sama i očajna, ali je nastavila da živi u Alžiru. Nedugo zatim, njen otac je umro od raka grla, a brat Augustin bio je izbačen iz Legije stranaca. Bez porodice i oslonca, Izabel je odlučila da potpuno prekine sa prošlošću. Prodala je imovinu i vratila se Africi, gde je nastavila da se predstavlja kao muškarac, govoreći da joj je nemoguće da živi na drugačiji način.
Francuske vlasti nisu mogle da prihvate njeno ponašanje i proterale su je. Ipak, Izabel je pronašla način da ostane – udala se za narednika Slimana Anija, čime je stekla pravo boravka. Brak je bio više formalnost nego romansa, jer ona nikada nije prestala da se bori za ono u šta je verovala. Pisala je protiv francuskih kolonizatora i radila kao ratni dopisnik, čime je dodatno sticala ugled među lokalnim stanovništvom.
Nažalost, njen život bio je kratak. Godine 1904. dok je boravila u Ain Sefru, iznenadna poplava zatrpala je kuću u kojoj se nalazila. Njen muž je preživeo, ali Izabel, tada stara samo 27 godina, nije uspela da se spasi.
Sahranjena je po islamskim običajima, a njena dela objavljena su posthumno u nekoliko zbirki. Za nju, koja je rođena kao ćerka ruskog sveštenika, a odrasla u Švajcarskoj, Alžir je postao istinski dom. Čak i danas u toj zemlji postoje ulice koje nose njeno ime, u znak sećanja na ženu koja je uspela da se stopi sa narodom i postane prava Arapkinja
