Njihova priča počela je kao privremeni boravak dok ne stanu na noge. Oboje su izgubili posao i verovala sam da će im moj krov nad glavom pomoći da prebrode krizu.
„Sutra spakuj svoje stvari i odlazi.“ Te reči, koje sam jedva izgovorila, odjeknule su kroz moju malu dnevnu sobu. Mirko i Marija, moj sin i snaja, sedeli su na kauču bledi i zatečeni, kao da im se tlo pod nogama izmaklo. Ruke su mi se tresle, ali nisam želela da sakrijem svoju odlučnost. Znala sam da ovim rečima zauvek menjam tok naših odnosa.
Mirko me gledao širom otvorenih očiju, u neverici. „Mama, šališ se? Gde ćemo sada?“ Glas mu je bio pomešan sa strahom i besom. Nisam imala snage da ga gledam u oči. Srce mi je udaralo kao bubanj, ali nisam smela da popustim. „Ne šalim se. Dosta je bilo. Ova kuća više ne može biti poprište vaših rasprava i vike. Ne mogu više da budem majka koja sve trpi.“
Marija je pognula glavu i tiho zajecala. „Snežo, molim te… samo još malo dok ne nađemo stan.“ Ali moje granice bile su već davno iscrpljene. Mesecima sam slušala njihove svađe, gledala kako moj sin postaje senka sebe – nervozan, nezahvalan, pun besa prema svima, a naročito prema njoj. Marija je plakala skoro svakodnevno, a ja sam osećala kako me njihova tamna energija proždire. Moj dom više nije bio moj.
- Njihov dolazak počeo je bezazleno. Posle otkaza prošle zime, ostali su bez izvora prihoda. Rekli su da će kod mene biti samo nekoliko meseci, dok se ne snađu. U početku sam im kuvala, prala, bila rame za plakanje. Ali meseci su se pretvorili u godinu. Kako je vreme prolazilo, Mirko je postajao sve nervozniji, i njegova frustracija sve češće bila je usmerena prema Mariji. Sitnice su izazivale bujice besa. Pokušavala sam da ga smirim, ali svaki put sam se našla u sredini, kao štit koji se raspada.
Jedne noći čula sam Mariju kako u kupatilu tiho plače. „Šta se dešava, dete?“ pitala sam je.
„Ne mogu više ovako, Snežo,“ šapnula je kroz suze. „On je stalno ljut, ništa mu ne odgovara. Osećam se kao da sam višak.“ Njene reči su me presekle. Da li je moguće da moj sin, dete koje sam sama podizala, sada postaje čovek koji povređuje?
Pokušala sam da razgovaram s njim. „Mirko, moraš se sabrati. Nema rešenja u galami.“
„Lako je tebi da pričaš! Imaš penziju, krov nad glavom! Mi nemamo ništa!“ odbrusio mi je. Osetila sam krivicu, kao da sam ja odgovorna za njegov neuspeh. Ipak, znala sam da nije tako.
Vreme je prolazilo u tenziji. Izbegavala sam svoj stan, šetala satima da ne slušam njihove prepirke. Komšinica mi je jednom rekla: „Snežo, šta ti se dešava, smršala si.“ Samo sam slegla ramenima. Nisam imala snage ni da lažem.
Kulminacija se desila jedne večeri kada sam došla s posla. Zatekla sam ih kako se žestoko svađaju oko novca. Mirko je vikao, Marija plakala, a ja sam shvatila da više ne mogu. Moj dom je postao bojno polje, a ja sam bila zarobljena u tuđem ratu.
- Te noći nisam spavala. Razmišljala sam o svemu – o svom životu, o tome kako sam posle rata ostala sama s detetom, kako sam se borila za svaki zalogaj, kako sam uvek stavljala druge ispred sebe. Sada, kada bi trebalo da uživam u mirnijim godinama, osećala sam se kao strankinja u sopstvenom domu.
Ujutru sam ih pozvala za sto. „Deco,“ rekla sam, „vreme je da krenemo dalje. Volim vas, ali više ne mogu.“
Mirko je planuo: „Znači, izbacuješ nas na ulicu?“
„Ne izbacujem te,“ odgovorila sam tiho, ali odlučno. „Imaš prijatelje, imaš porodicu. Pomagaću koliko mogu, ali ovo mora da prestane.“
Marija je ćutala. Mirko je zalupio vratima i otišao. Ceo dan sam provela u tišini. Srce mi se kidalo, ali znala sam da sam postupila ispravno. Uveče mi je Marija prišla, suznih očiju: „Snežo, hvala ti što si uz mene. Znam da ti nije lako.“ Zagrlila sam je i obe smo plakale.
Sutradan su spakovali stvari i otišli kod njene tetke. Mirko se nije ni oprostio. Dani su prolazili sporo, a tišina je odzvanjala kroz stan. Nedostajali su mi, čak i njihovi glasovi, ali prvi put posle dugo vremena osetila sam mir.
Često se pitam: da li sam bila prestroga? Da li sam mogla još malo da izdržim? Ali onda se setim noći kada nisam mogla da dišem od stresa i tuge. Možda će mi jednog dana oprostiti. Možda će shvatiti da majka ponekad mora da izabere sebe.
Granica između ljubavi prema detetu i očuvanja sopstvene duše tanka je i bolna. Ali ponekad upravo na toj granici leži istinsko oslobađanje.
