Nemanja Cekić, rodom iz Vlasotičina, imao je jedinstveno detinjstvo u odnosu na svoje vršnjake. Dok je većina djece bila fokusirana na igranje fudbala ili drugih sportova, sudbina je imala druge planove za njega. Sa nepunih 12 godina, nesrećne okolnosti naterale su Nemanju da počne da radi.
Njegov prvi posao bio je u pogrebnom poduzeću, gdje je bio odgovoran za pripremu pokojnika za njihov posljednji ispraćaj. Iako je nekima bilo čudno da se dete njegovih godina nosi sa takvim zadatkom, Nemanja se ponosi tim iskustvom i to pripisuje svom rastu i razvoju. Zapravo, oduvijek je imao želju da radi u pogrebnoj industriji i krajnji cilj mu je bio transport pokojnika. Njegova strast ga je navela da se pridruži pogrebnom preduzeću, čiji je vlasnik Vlasotinac, u potrazi za nezavisnošću i bekstvom od porodičnih nevolja. Iako je radio duže vreme u pogrebnom zavodu, Nemanja je osnovnu školu završio u Vlasotincu, pa čak i vanredno studirao za arhitektonskog tehničara u Požarevcu. Nemanja je bio primoran da se zaposli zbog finansijskih poteškoća i maltretiranja od strane oca. Napustio je rodni grad i nastanio se u Požarevcu, gde je obezbedio posao pod upravom poznatog gazde. Uprkos tome što nema porodicu, Nemanja ostaje pozitivan i predan da zaradi dovoljno novca da izdržava sopstvenu porodicu u budućnosti.
Nakon razvoda mojih roditelja, moja majka se preudala i rodila još djece, što je dovelo do gubitka kontakta između nas. Uprkos tome, nastojao sam da postignem uspeh i uspeo sam da postignem i finansijsku stabilnost i sreću. Iako neki ljudi vjeruju da novac može biti koruptivna sila, ja sam efikasno upravljao svojim finansijama. Moj djed je jedini član porodice s kojim sam ostao u kontaktu, i on je bio veliki izvor podrške u svim mojim nastojanjima. Nemanja je dobio brojna priznanja za svoj naporan rad u poslovnom svetu, ali priznaje da njegov uspeh proizilazi iz istorije nedaća iz ranog života. Iako se suočavao sa brojnim preprekama, ponosi se svim svojim postignućima, dostigavši nivo postignuća kojem je uvijek težio. Nemanja se priseća svojih početaka kao početnika u pogrebnom preduzeću. Zadatak koji je pred nama predstavljao je izazov za mene, jer sam shvatio da saosećam sa svakim slučajem koji mi je naišao na stolu. Ipak, shvatio sam da se ne razlikuje od bilo kojeg drugog posla kojim sam se ranije bavio. Moja primarna odgovornost je bila da organizujem sahranu pokojnika.
Kada su pripreme bile završene, organizovao sam transport tela do mesta gde se smrt dogodila – bilo da je to bolnica, kuća ili na ulici, čak i u slučaju saobraćajne nesreće. Nemanja je jednom spomenuo da je za suočavanje sa smrću djeteta potrebno duboko udahnuti i pripremiti se za najgore: „To je strašno. Neka Bog sačuva druge da ne budu svjedoci onoga što vidimo. Ponekad moramo skupljati i dijelove tijela od ulice lopatom, scenarija je bezbroj, ali to neko mora da uradi, zar ne?
