U školskim udžbenicima Zemljino jezgro obično se prikazuje kao savršeno mirna i glatka sfera, uredna i pravilna poput loptice za stoni tenis. Smešteno je duboko ispod brojnih slojeva unutrašnje strukture planete i često se zamišlja kao statičan i nepromenljiv deo Zemlje.
Međutim, stvarnost je mnogo složenija i fascinantnija. Najnovija istraživanja otkrivaju da je unutrašnjost naše planete daleko od mirne – jezgro je zapravo dinamično, burno i ispunjeno procesima koji još uvek predstavljaju veliku naučnu misteriju.
Gvozdeno jezgro igra ključnu ulogu jer stvara magnetno polje koje se širi daleko u svemir. To polje čini zaštitni omotač poznat kao magnetosfera, koji nas štiti od snažnih sunčevih vetrova. Da jezgro nije aktivno i živo, život na Zemlji verovatno ne bi bio moguć. Zato otkrića seizmologa, koji pomoću talasa proučavaju duboke slojeve, imaju ogroman značaj. Oni pokazuju da unutrašnjost nije ravna ni jednolična, već oblikovana poput planinskog pejzaža, sa planinama, dolinama, odronima, pa čak i strukturama nalik vulkanima.
Neka od ovih „planinskih uzvišenja“ premašuju i najviše vrhove na površini Zemlje. Postoje dokazi o formacijama koje dosežu visinu i do 1.000 kilometara, što je sto puta više od Mont Everesta. To znači da se u srcu naše planete kriju strukture koje prevazilaze čak i ogromni Olimp Mons na Marsu, najviši vulkan Sunčevog sistema.
- Jedno od najvećih iznenađenja naučnicima donela su otkrića o postojanju dva gigantska masiva – jednog ispod Afrike, drugog ispod Pacifika. Ove formacije, nazvane Tuzo i Džejson po poznatim geolozima, prostiru se na dubini od oko 2.000 kilometara. Masiv ispod Pacifika toliko je širok da gotovo dostiže veličinu Meseca. Zajedno, ova dva regiona zauzimaju oko šest odsto ukupnog zapreminskog prostora Zemlje, što je ogromna količina u poređenju s tim da svi okeani čine tek 0,12 odsto zapremine planete.
Ovi masivi tehnički se nazivaju provinije niske brzine (LLVP) jer usporavaju prolazak seizmičkih talasa. Iako su se ranije smatrali privremenim pojavama, danas postoje ozbiljni dokazi da su stari milionima, pa čak i milijardama godina. Njihovo postojanje menja naše razumevanje geološke istorije planete, jer ukazuje na stabilnost dubokih struktura za koje se mislilo da stalno cirkulišu i nestaju.
U njihovoj blizini nalaze se tzv. groblja tektonskih ploča – područja gde potonule ploče završavaju svoje kretanje. Proces koji vodi njihovom nestanku zove se subdukcija, a često izaziva zemljotrese. Najnovija istraživanja otkrivaju da LLVP sadrže mineralna zrna mnogo krupnija od onih u okolnim „grobljima“, što govori o njihovoj starosti i dugotrajnosti. Neki naučnici veruju da bi ove masivne strukture mogle biti ostaci drevne planete koja se sudarila sa Zemljom u ranim danima njenog postojanja. Prema toj hipotezi, upravo je taj sudar doveo i do formiranja Meseca.
No, ne slažu se svi sa tim tumačenjem. Druga istraživanja ukazuju da su Tuzo i Džejson možda rezultat novijih procesa, naročito potonuća okeanske kore. Zanimljivo je i da su seizmolozi u novembru 2024. godine otkrili fragmente nalik potonulim pločama na mestima gde ranije nije bilo poznato da postoji tektonska aktivnost. To otvara mogućnost da u unutrašnjosti planete postoje drevni ostaci materijala starog koliko i sama Zemlja.
- U avgustu 2024. otkrivena je i ogromna mreža ultra-sporih zona (ULVZ), gde se seizmički talasi usporavaju i do 50 odsto. Takve zone su ranije viđene samo u blizini Havaja, ali sada znamo da postoje i ispod severne Afrike, istočne Azije i Pacifika. Pretpostavlja se da su nastale topljenjem materijala sa morskih grebena, koji se zatim spušta u dubinu i taloži.
Još dublje, u samom jezgru, pronađena je prstenasta struktura paralelna sa ekvatorom, u kojoj seizmički talasi putuju sporije. Naučnici smatraju da ta anomalija sadrži veći udeo lakih elemenata poput kiseonika i silicijuma. Osim toga, postoje dokazi da se unutrašnje jezgro promenilo tokom poslednjih dvadeset godina, što ukazuje na interakciju između spoljašnjeg, tečnog jezgra i unutrašnjeg, čvrstog dela.
Ovi poremećaji mogli bi izazvati unutrašnja klizišta, pa čak i procese slične vulkanskoj aktivnosti duboko ispod površine, iako je sve to teško dokazati zbog ogromne dubine. Međutim, naučnici upozoravaju da su promene u jezgru možda nagoveštaj onoga što čeka Zemlju u dalekoj budućnosti. Kada se spoljašnje jezgro u potpunosti ohladi i učvrsti, planeta će izgubiti svoje magnetno polje. Bez njega, Sunčev vetar će postepeno uništavati atmosferu, baš kao što se veruje da se dogodilo na Marsu.
Posebnu pažnju privlači i otkriće vezano za helijum-3, retki izotop koji može da rasvetli kako i kojom brzinom je nastala Zemlja. Ako se u jezgru pronađe značajnija količina ovog elementa, to bi značilo da je planeta formirana mnogo brže nego što se dosad pretpostavljalo.
