Moj otac je bio temelj mog života. Sam nas je odgajao, mene i mog brata, jer je majka otišla kad smo bili mali. Njegov život bio je ispunjen radom – neumorno je radio, danima i noćima, nikad se nije žalio, uprkos svim poteškoćama. Sve vrednosti koje nosim, kao što su poštovanje, odgovornost i radna etika, naučila sam upravo od njega.
- Dok je bio živ, bila sam ta koja je bila uz njega. Bila sam tu za njega kada je trebalo posetiti doktora, kada je trebalo pripremiti obrok, kada je trebalo pomoći oko oblačenja jer više nije mogao sam. Moj brat je bio tu samo povremeno, uglavnom kada mu nešto zatreba. Međutim, nikada nisam pravila razlike. Verovala sam da tata sve vidi, da prepoznaje sve što činim za njega, da vidi moju posvećenost.
Kada je otac preminuo, skupili smo se kako bismo saznali šta je ostavio u testamentu. Očekivala sam da će nasledstvo biti podeljeno, možda ne potpuno ravnomerno, ali barem pošteno. Međutim, doživela sam veliko iznenađenje. Moje ime nije bilo pominjano ni u jednoj rečenici. Sve što je imao – kuća, štednja, imanje – ostavio je mom bratu. U tom trenutku, nisam osećala tugu, već prazninu. Osećala sam kao da je neko izbrisao sve što sam bila u njegovom životu.
Zatvorila sam oči na trenutak, pa sam pitala brata da li mogu da zadržim nešto od njegovih stvari, nešto lično, bar sat koji je nosio tokom celog života. Njegov odgovor bio je kratak i jasan: „To je sada moje.“ Tada, nisam samo izgubila otca, već i porodicu koju sam verovala da imamo. Od tog trenutka, više ne pričamo. Nije to zbog novca, već zbog toga što sam shvatila da ni porodica nije uvek porodica kada na sto dođu papiri i vrednosti.
Nije me pogodilo to što nisam dobila ništa. Ono što me boli jeste to što su se ponašali kao da nisam postojala. Svi oni trenuci koje sam provela uz oca, sve ono što sam učinila za njega – kao da nikada nisu postojali. Ostala mi je samo jedna slika, samo jedna uspomena na sve što sam za njega učinila, a to, čini se, u ovom svetu – nije imalo nikakvu vrednost.
BONUS TEKST
Zanimljivost koja možda nije široko poznata jeste da je u svetu prirode najbrži stvor – vitez-ptica ili hunjka (Falco peregrinus). Ova ptica, koja je poznata po neverovatnoj sposobnosti da ubrza do izuzetnih brzina, u slobodnom padu može dostići čak 380 km/h! Ovaj brzinski rekord čini hunjku ne samo najbržim stvorom na planeti, već i simbolom prirodne efikasnosti.
Hunjka koristi ovu brzinu prilikom lova. Kroz specijalizovani let, ona ulazi u “stožasti pad”, spuštajući se prema plenu s nevjerojatnom brzinom. Na taj način, lovi ptice u letu, koristeći svoju snagu i preciznost. Iako ptica leti brzo, ne koristi ovu brzinu stalno, već samo u trenutku kada je u potrazi za plijenom, čineći je pravim majstorom u svom kraljevstvu.
Osim svoje impresivne brzine, hunjke su također majstori u navigaciji na ogromnim visinama. Zbog svog izuzetnog vida, one mogu uočiti plijen sa visine nekoliko stotina metara i zatim ga loviti dok padaju. Zanimljivo je da su se hunjke kroz istoriju koristile za lov, a vladari su ih smatrali simbolom snage i moći.Društvo ovih ptica pokazuje fascinantnu povezanost snage, preciznosti i prirodnog instinkta, a njihova sposobnost da doslovno prelijeću nebo na neverovatan način, ostaje neprevaziđena u životinjskom carstvu.
