Ima svakakvih životnih priča. Ovo je srcedrapajuća priča o folk pjevaču čije su pjesme poznatije od njega samog. Ne preporučuje se osobama sa slabim srcem. Možda većina ljudi ne zna njegovo ime, ali svatko je barem jednom čuo njegove pjesme. To su: “Šumadijo, Šumadijo, ko će te ostaviti” i “Kuda žuriš, bre živote”… Za priču o njegovom životu javnost do sada nije čula. Zadrži suze. S obzirom na to što mi se događalo prethodnih godina, još sam dobro, još sam živ”, rekao je Rade Petrović.
Po priči moje majke Jelisavete, rođena sam 1941. godine. Rođen u vojnom džipu. Dok su je vozili u bolnicu, majka se tamo porodila. Bio je rat, vjerojatno je bila bolesna, jurili su je, ne znam kako su je našli. Imam starijeg brata Milana koji je rođen 1939. godine. Godina. Imam i sestru koja se udala u Markovac i hvala Bogu živa je i zdrava i tu živi. Moje djetinjstvo je bilo užasno. Kad sam imao deset godina, roditelji su mi se razveli. Budući da volim svog oca više od svoje majke, provodim vrijeme sa svojim dečkom Dobrivojem kad god su razdvojeni. Iskreno govoreći, ne znam detalje razvoda, ali mora da se moja obitelj dosta miješala u njihov brak. Da su se manje miješali, moj brak bi opstao. Imao sam ujaka i ujnu koji su bili arogantni prema mojoj mami, a moj tata je sjedio i klimao glavom.
Bio je tih, usamljen čovjek. Da vam kažem, jako je teško. Otac i ja bili smo sami i on je došao kući s posla kuhati. Bio je zanatlija, zidar, fasader, i… dolazio, kuhao, kako god… Imao sam i maćehu Nadeždu, zvali su je Nada. Otac ju je pronašao preko nekih poznanika. Ona nema dobar odnos sa mnom, niti ja s njom. Od početka se pretvarala da je nešto što nije. Znala me ošamariti, jednom, drugi put, treći put… opet i opet. Možda sam to i zaslužio, ne znam, ali šamar od maćehe ne boli isto kao šamar od majke, znate… Počeo sam raditi, sve plaće držim doma, uzeti sve što privatno zaradim. Otišao za sebe. Ja nisam student. U školi su me zvali Rade Zolja jer sam se jako volio boriti i nikada nisam odustajao. U prvi razred sam išao u školu „Vojislava Ilića“, au izgradnji je bila osnovna škola „Veljko Dugošević“. Pola godine sam išao gore i onda sam se prebacio u novootvorenu školu. Po Burbudu, moj kum Draža i ja smo svirali na veseljima i veseljima. Ja sam svirao flautu i pjevao, a on je pjevao drugi dio i svirao harmoniku i 32 basa.
Klavirska harmonika…Odmah sam se zaljubio u svoju Olgu! Prvo mi se sviđala i malo sam izgledala, ali onda su mi ljudi počeli govoriti da je Olga starija od mene i ovo i ono. Kuma Jela je nas dvije poticala da se počnemo zabavljati, pa mi je Olga jednom, dok smo razgovarale, rekla: “Rade, ja sam starija od tebe, ja imam 25 godina, a ti 19.” Jednostavno, nisam se usudila. Vjerovali ili ne, nije bilo važno, tu je počela naša veza. Moj prvi štand otvoren je 1967. godine na Kalemegdanskoj terasi. Godina. Svi su mi obećali da ću to snimiti. Prošlo je šest-sedam mjeseci i ništa se nije dogodilo.
Tako sam počeo pjevati po kafanama, svadbama, zabavama…dok nisam imala set, što se kaže. Tako sam onda postao vrlo popularan. A onda se dogodilo da sam napravio ploču koju nitko nikada nije čuo. Nisu ni sljedeća dva. Dobro sam radio, u birtiji, ovo-ono… ali nitko ništa nije radio za mene. Najstariji sin Dragan umro je prije tri i po godine. Profesor je gitare u glazbenoj školi. Odjednom, osam dana kasnije, nestao je. Aneurizma mozga, pukla mu je krvna žila…pa je jednog dana imao samo taj osjećaj…slavila sam s prijateljem. Slavio je Svetog Nikolu i nazvala me moja Mira i rekla požuri spasiti Dragana, nešto mu nije u redu.
